1
Ту већ назиремо потпуни и коначни распад света традиције, свега оног што је чинило основу живота хиљадама и хиљадама година. Бришу се и етничке и расне разлике, државе престају да постоје, њихов суверенитет је све више фиктиван. Исто се дешава и религијама и култури, бар у њеном класичном смислу. На њено место ступа глобална поткултура која више не поседује вертикалну, већ искључиво хоризонталну димензију. На концу, нестаје сваки традиционални идентитет и све његове основе, да би се човечанство коначно уклопило у безобличну масу, у право људско крдо. Нестаје и породица, па чак и полне разлике. На место свега тога ступа илузорна „индивидуа“, испражњена од свих вредности и садржаја, која је у ствари празна љуштура, погодна за манипулацију.
Интервју са Борисом Надом, писцем, мислиоцем и традиционалистом. Познат по делима Гозба победника, Неми богови, Повратак мита… Своје радове објављивао је у многим културним и геополитичким чаописима и интернет порталима. Његова дела превођена су на неколико светских језика.АРКТОГЕЈА – лични блог Бориса Нада

ЕВРОАЗИЈА.НЕТ: Борисе, шта је за Вас традиција? У којој традицији данашњице највише препознајете тај појам?
БОРИС НАД: Ми смо индоевропски народ. То је најстарији и најдубљи слој наше традиције. Он није временски ни историјски, него вечан и надвремен. Он не подлеже промени историјских околности, ни пукој промени спољашњих услова. Традиција се не мења. Мења се једино наша способност да ту традицију разумемо и живимо.
Наша епика, епска традиција упоредива је с оном коју нам преноси Хомер. О томе, међу осталим, сведочи и Немац Герхард Геземан, који сматра да је та епска традиција изградила „један сасвим одређен, јасно сагледан, меродаван и обавезан идеал човека“, идеал који је, додуше, „остао непознат `висококултурним нацијама`“ и „није постао узор општег европског изграђивања човека“. Нису га, уосталом, препознале ни наше савремене културне (псеудо)елите. Отуда је могуће да један наводни великан српске књижевности (један од „привремено славних“) устврди да „ми имамо сјајне историчаре, али да немамо историју“, већ неку врсту псеудомитологије: „серију небулоза и мистификација које су проистекле из слепачких гуслања“. Није тешко закључити ко је ту у ствари слепац. Хомер и Филип Вишњић свакако нису. „Ако гледате,“ упозоравао је Гете, „немојте мислити да видите”. Гетеовом упозорењу можемо додати: „Ако чујете, немојте мислити да разумете“.
У својим књигама „Упориште“ и „Мапа (анти)утопија“ Драгош Калајић говори о постојању једног, „диференцираног типа човека (…) који је идеално или реално, виртуелно или актуелно, повезан са веродостојним садржајима европске традиције и европског погледа на свет, односно са исконским и темељним етно-етичким принципима“. У свету неодређености, он је одређен, својом традицијом и етничком припадношћу, те стога и „диференциран“ – диференциран, „у односу на последице савремених процеса масификације и (једнодимензионалне) нивелације“. Он није ни историјски ни антиисторијски већ, будући да претходи самој историји, надисторијски: „веродостојни европски етно-етички идентитет (…) није објект већ субјект историје, није настајао већ је постојао, није се објашњавао већ се објављивао, и није концепт него принцип“. Јасно је да термин „европски етно-етички идентитет“ овде можемо изједначити са индоевропским идентитетом.
Француски мислилац Рене Генон говори о „примордијалној традицји“, која је надљудског порекла и која постоји одувек, али у својој пуноћи само у првом, Златном добу, да би потом, током сваког од наредних, силазних циклуса времена, била изложена помрачењу и забораву, повлачећи се у област скривених и тајних знања, све до потпуног заборава. Та идеја има своје претходнике, међу којима је и гроф Жозеф де Местр, који је изрекао важну мисао: „Истинска религија… је рођена на дан када су (сви) дани рођени… Магловите концепције (древних народа) биле су мање или више слабашни остаци првобитне традиције.“
Та првобитна традиција, према Генону и његовим следбеницима, заједничка је свим народима, читавом човечанству. Митови и легенде разноврсних народа, религије и метафизичке доктрине, традиционални симболи и ритуали нису ништа друго до парчићи тог знања, прилагођени новим условима или преведени на популарни језик.
Генон је живот посветио покушајима да ту традицију обнови, у знаку девизе: „Ширити светлост и окупљати расуто“. Тај покушај није увек убедљив али, упркос својим недостацима и очигледним слабостима, Генонове концепције су извршиле веома снажан утицај на одређене интелектуалне кругове током XX века. А то се наставља и данас.
Уосталом, треба приметити да, следећи саму Генонову мисао, првобитна традиција, бар у свом интегралном облику, и не може бити обновљена пре свршетка „гвозденог“, односно почетка новог „златног доба“. Тек на крају „мрачног доба“, она ће постати доступна свима, иако је сви неће препознати. То су они јеванђеоски бисери, бачени пред свиње.
Сходно томе, традицију данас треба тражити свуда тамо где се она може наћи: у митологијама и космогонијама, у великим метафизичким традицијама Истока и Запада, или бар оном што је од њих преостало, у религијама, у усамљеним напорима појединаца и у уметничким делима, у народним предањима, а можда и у популарној култури, али, у првом реду, у оном што нам је најближе: у нашој сопственој традицији, коју је потребно препознати, по могућности је осавременити и сачувати од заборава. Православље нам у томе пружа једно од посебно снажних упоришта.

ЕВРОАЗИЈА.НЕТ: Како примордијална традиција коју спомиње Калајић, поготово индоевропска, стоји насупрот хришћанства и ислама?
БОРИС НАД:  Хришћанство одавно није јединствена религија, већ постоји у најмање три, према нашем мишљењу, суштински различите верзије. Изгледа да нешто слично важи и за ислам. Клаудио Мути тврди да догађаји којима присуствујемо на Блиском и Средњем истоку не представају толико сукоб исламске цивилизације са Западом, колико грађански рат унутар ислама: непомирљиви сукоб сунита и шиита.
У традиционалистичким круговима постоји једна веома устаљена предрасуда: да је хришћанство непотпуна и редукована традиција, у којој је метафизички садржај изгубљен, те да је оно сведено искључиво на своју егзотеријску и спољашњу димензију. Сам Рене Генон је кумовао таквом ставу. Године 1929. он је отпутовао из Париза у Каиро, настанивши се у близини Хусеинове џамије. Овде је прешао у ислам, прикључујући се суфијском реду Хамдија Шализија. Узео је и ново име – Абдел ал Вафид Јаша, и прихватио титулу шеика. Треба ипак приметити да тобожња Генонова конверзија у ислам ништа битно не мења у његовом светоназору; он и даље остаје поклоник или посвећеник примордијалне традиције. Међутим, Генон је управо у исламу препознао „живу традицију“, каква на Западу, према његовом уверењу, одавно више не постоји: „Ко год схвата јединство традиција… нужно је… непреобратив у било шта.“
Истини за вољу, Генон није ни познавао хришћанску традицију, изузев римокатоличке, и њених девијација у виду протестантизма. Нешто слично можемо рећи и за Јулијуса Еволу, друге велико име традиционалистичке школе, чији су судови о Словенима, Русима и словенској традицији уопште, изречени на пример у „Побуни против модерног света“, у најмању руку произвољни, неутемељени и површни.
Александар Дугин, у студији под насловом „Метафизика Благовести“, дошао је до резултата изненађујућих за традиционалисте, који су, следећи Генона и на његовом трагу, покушавали да истраже метафизичку традицију хришћанства. Православље је, дакле, према његовимзакључцима, сачувало пуновредну догматику, те аутентичне онтолошке и метафизичке садржаје. С друге стране, парадоксално, такви садржаји су прилично добро проучени у исламу и хиндиуизму; не и у хришћанству. Постоје дубоки разлози за то.
Драгош Калајић је веома јасно изнео свој однос према хришћанству, на пример у тексту „Зимски солистицијум“: „Биће неопходно открити верницима истину да је хришћанство једна грана стабла евроаријске религиозности и да је Исус Христос аватар староиранског Спасиоца (Saošajanta), који је рођен такође безгрешним зачећем и који долази на крају сваког циклуса да победи смрт и зло. Свети аријски спис Yašt (XIX, 11 и 89) представља нашег Спасиоца овим речима: „Када мртви буду васкрсли, живи Спасилац ће доћи без оклевања. По вољи живот ће бити преображен.”
Већ из овог, непотпуног и фрагментарног, одговора на ваше питање, јасно је да и хришћанство и ислам, а посебно неки његови облици, чувају важан део наслеђа такве примордијалне традиције. Они и јесу њен непосредни израз, посебно у неким својим димензијама. Све то тек треба да буде потпуније истражено.

ЕВРОАЗИЈА.НЕТ: Где видите традиционалисте данас, оне који себе сматрају следбеницима Генона и Еволе, чији је активизам и доживљај света већином заробљен на интернет простору, ван духовног и светог? Да ли то видите као проблем?
БОРИС НАД:  Искрено, не мислим да је кључни проблем савременог традиционализма интернет ни они који су остали заробљени у виртуелном простору. И они могу учинити нешто корисно.
Управо је Драгош Калајић својевремено упозорио да постоје два начина да сусрет с Геноновим делом буде промашен: први је одбацити све оно што Генон тврди. Други је безусловно прихватити све оно што он тврди. Други је типичан за такозване генонисте, који се понашају попут затворене секте, први за кругове „академске“ и модерне културе. Нешто слично можемо рећи и за следбенике Еволе. Бити следбеник је у интелектуалном смислу прилично комфорна али и неплодоносна, да не кажемо стерилна позиција, која, узгред, не захтева никакве посебне интелектуалне напоре. Другим речима, они настоје да спасу пуку форму, жртвујући суштину његове мисли.
Упркос таквим неспоразумима, Генонов утицај из деценије у деценију расте. Судбину његове мисли могли бисмо, макар то неком деловало и цинично, упоредити са судбином Маркса као мислиоца. Први значајни продори традиционалистичке мисли су остварени тамо где нису били очекивани: не на Западу, где су занимање за Генонову мисао делиле искључиво ограничене интелектуалне елите, већ у Русији, захваљујући традиционализму и неоевроазијству Александра Дугина, чија мисао сигурно није „генонистичка“ у правом смислу те речи, већ пре спада у његове „неортодоксне“ форме. (У филму Никите Михалкова „Сибирски берберин“ једна Американка са чуђењем констатује да се у Русији све схвата озбиљно и да ништа „не може бити мало“; чак ни површан флерт.) И такође, како то примећује Марк Сеџвик у својој утицајној студији о традиционалистичкој мисли, Геноном иснпирисан традиционализам се дубоко укоренио у Ирану. Остаје да видимо какав ће утицај традиционалистичка мисао извршити у Индији, где већ имамо пример Кумарасвамија, а пре њега Тилака, или можда у Кини у наредним деценијама.
Неоевроазијство Дугина и његових следбеника заиста можемо поредити с бољшевизмом које, упркос утицају Марксове мисли, прокламованом интернационализму, па и ритуалним заклињањима у „очеве марксизма“, остаје дубоко руска појава, слично маоизму у Кини; а о томе сведочи и необичан историјски пут који је прешла „прва социјалистичка земља у историји“, све до савремене Русије, у коју наде све више полажу и европски конзервативци.
Једном речју, будућност традиционалистичке мисли, према нашем мишљењу, лежи у њеним „хетеродоксним“, а не у „правоверним“ формама. А интернет је само медиј, ништа гори или бољи од других.Насупрот томе, све оно што је важно, учи нас Ернст Јингер, одвија се у невидљивом.

ЕВРОАЗИЈА.НЕТ: Не мислите ваљда да религија и духовност не играју важнију улогу у човековом животу од свакодневног вишечасовног боравка на интернету? По чему би се онда традиционалисти разликовали од особа модернијих и либералнијих схватања?
БОРИС НАД:  Нож није ни добар ни лош, каже се – греши онај ко га хвата за оштрицу. Пуким боравком на интернету тешко да можемо доћи до неке суштинске духовне спознаје, нити можемо остварити неки истински духовни подвиг. Може ли, уосталом, посматрање преноса или снимка литургије заменити присуство верника на Божјој служби и учествовање у њој?
Интернет је медиј који је преплављен баналним садржајима, чак и оним које би Генон назвао „инферналним“. То не значи да неком ко не дели либерална схватања не може бити од помоћи. Он је, у неку руку, неопходност у доба у којем живимо, али и велики знак времена, које традиционалисти, следећи Генона, препознају као финалну фазу кали-југе, „мрачног доба“. Очигледно, ми треба да га користимо на начин који то чине наши противници: као средство за пропаганду и брзу комуникацију. Барем док је тај медиј још релативно слободан.

ЕВРОАЗИЈА.НЕТ: Шта би онда била основа традиционалистичког светоназора данас?
БОРИС НАД:  „Оно што је добро“, записао је Хорхе Луис Борхес, „не припада ником, већ једино језику и традицији“.
Ми живимо у доба које је неко већ луцидно окарактерисао као доба „губитка центра“. То је доба помрачења, лутања, конфузије; доба удаљавања од центра. У таквом свету, традиционалисти би требало да буду они који се, ако се већ не запућују ка центру, барем упуштају у потрагу за њим. На почетку овог периода, на почетку самог краја „мрачног доба“, гралски витезови се упуштају у потрагу за Гралом, дакле за центром и за самим собом, пошто је то средиште изгубљено.
Том губитку центра услеђује катастрофа, испрва духовна, потом и физичка. Речено језиком мита: после те катастрофе, после „сумрака моћи“ богова и људи, богови ће у трави, у Шуми сећања, опет угледати златне табле исписане Одиновим магичним рунама.
То и јесте традиција у којој, како је то приметио композитор Густав Малер, не треба видети „обожавање пепела, већ преношење ватре“.
Наиме, традиција о којој је овде реч није производ друштвеног консензуса, обичаја, норме или устаљених схватања, већ „знање“ које је, дословно, „надљудског порекла“. Она није ни рационална ни ирационална, већ надрационална; отуда не подлеже дефиницијама ни објашњењима. Њене поуке су безвремене, и не могу бити изгубљене: таква традиција саму себе проноси кроз време и сама бира своје носиоце.
То је заповест, императив, коју лаконски излаже древна римска девиза: „Да би се спознали богови, треба постати њима једнак“. На другом крају евроазијског континента, то понавља и хиндуистичка традиција: ми морамо чинити оно што су чинили богови. То налаже и православно хришћанство, које је, у самој суштини, религија обожења и обоготворења а не пуког спасења, налажући вернику не да буде једино моралан и тиме можда заслужи спасење, већ да буде Христ. Другим речима, да се обоготвори.

ЕВРОАЗИЈА.НЕТ: Шта би традиционалистима данашњице требао да буде ауторитет, где би они требали да га траже? Какво је Ваше виђење према ткз. десном анархизму који су прихватили многи традиционалисти у Италији још од друге половине 20. века?
БОРИС НАД:  Појам „аuctoritas“, како нас подсећа Драгош Калајић, означава стваралачку моћ. То потврђује и учење Жоржа Димезила: „Жорж Димезил опажа да *ауг-ес- „може да има смисао ‘стеченог и стварног учинка увећања или увећавања’, односно ‘пуноће’ ове или оне врсте снага или средстава… У индоиранском, где се глагол изгубио и где је изведена именица била придата идеологији друге функције (физичка снага, ратнички подухват) *ауј-ас је попримио, наравно, јасни и ограничени смисао који смо одредили: ‘пуноћа оног што условљава чин првака или борца, пуноћа мишићне снаге’“ (Димезил, 1969). Другим речима, појам ауторитета је у тесној вези са слободом: слободе нема без ауторитета, нити ауторитета без слободе. Ауторитет показује пут ка слободи.
Данас је, нажалост, смисао појма ауторитета извргнут у супротност изворном значењу и срозан на ниво друштвене и државне репресије, на „подређивање снажнијем“: на пуку принуду.
У данашње време, човек традиције лишен је подршке било какве спољашње институције. Такву подршку више није могуће наћи у држави или цркви. Он је, у ствари, препуштен самом себи и живи у једној у основи непријатељској средини. Ауторитете је могуће тражити у врлим примерима прошлости – историја њима обилује – али и у примерима садашњости:у примерима оних који су, сопственим животом и делом, потврдили да поседују ауторитет, односно стваралачку моћ.
Немачки писац Ернст Јингер у својим делима говори о две фигуре које се супротстављају нужности света технике представљеној титанском фигуром „Радника“: прва је „одметник“, онај који се одмеће у шуму, у простор слободе (у том одметању, наравно, „не треба видети никакву идилу“). Одметник се непосредно супроставља историјском свету, свету нужности, којег симболизује Радник.
У роману „Eumeswill“, Ернст Јингер описује још једну фигуру: фигуру „анарха“. Његов однос „према анархији одговара оном који има монарх односи према монархији“. Он не решава светска питања, он је неко ко се бори једино за своју слободу, задржавајући дистанцу. Иначе, један од Јингерових термина је и „конзервативни анархиста“.
Веза између конзервативизма и анархизма је дубља него што се чини на први поглед, а савремене околности томе очигледно иду на руку. Било како било, сам феномен има дугу традицију. Традиционалиста Јулијус Евола је својевремено развијао свој концепт „апсолутне индивидуе“. Луј-Фердинанд Селин се с лакоћом уклапа у идеју или концепт десног анархизма. Идеалну везу између конзервативизма и анархизма осветлио је управо Ернст Јингер у својој „Светској држави“: „Анархиста je у свом најчистијем облику онај чије се сећање враћа у најудаљенију прошлост – ка преисторијским, чак и премитским временима, онај ко верује да је човек у то време испунио своју истинску сврху … У том смислу, анархиста је прото-конзервативан, он прати здравље и болест друштва назад до самог корена.“
Начелно, то је један од дозвољених и савршено легитимних путева. Међутим, слично дендију, и анархиста (па и анарх) представља фигуру декаденције. Типична је за доба опадања.

ЕВРОАЗИЈА.НЕТ: Како Ви гледате на „буђење“ паганских култова из прошлости који се све више појављују у Европи па и у Србији, колико њих можемо сматрати традиционалним?
БОРИС НАД:  Можемо ли данашњу Европу, поготову ону западну, још називати хришћанском? Хришћанство, а понајпре католичка црква, пролази кроз веома дубоку кризу. Протестантизам је већ сам по себи израз кризе хришћанства. О томе говоре и реформе којима сада прибегава Ватикан, на челу с новим папом. Такво стање, уосталом, на Западу траје још од Мартина Лутера.
Изгледа да је стање нешто другачије на истоку Европе, те да се православље боље носи с тим изазовима. Можда је разлог томе чињеница да је паганско, претхришћанско наслеђе боље очувано у православној цркви, односно то што је православно хришћанство чвршће укорењено у традицији него католицизам, који се у међувремену деградирао у пуку религију спасења.
Обнављање занимања за паганско наслеђе и култове свакако представља позитиван импулс. Реч је о традицији која је била предуго и насилно потискивана. Остаје питање да ли је једну традицију, чији је ланац прекинут пре хиљаду и више година, уопште могуће обновити на овај начин. Да ли ју је могуће оживети у њеном аутентичном облику?
Нажалост, у многим својим аспектима и манифестацијама, то „буђење“ изгледа ближе феномену „друге религиозности“ о којој је говорио Освалд Шпенглер него стварноми животворном обнављању овог, изузетно важног и виталног дела наше традиције.

ЕВРОАЗИЈА.НЕТ: Како видите даље кретање човечанства у овом „мрачном добу“ и где је његов крајњи пад?
БОРИС НАД:  У Јеванђељу по Матеју је записана следећа опомена: „Нико не зна ни дан ни час…“ (Другог доласка Христовог). Са традиционалистичке тачке, па и са гледишта саме традиције, ми заиста живимо у финалном добу кали-југе. О томе говори и гласовито пророчанство изречено у Вишну-пурана, и многа друга. Са хришћанског становишта, то су „последња времена“, у којим се очекује појава Антихриста. Према неким тумачењима, Антихрист се у ствари већ појавио кроз неколико личности у историји и наставиће да се појављује. У томе су, уосталом, сагласне све традиције, укључујући исламску и хиндуистичку. Исламска традиција зна за Даџала (Антихриста) и очекује Махдија. Хиндуисти верују у долазак последњег аватара.
Мислим да се пред нама отварају две могућности: или ће се пад наставити, и то све брже и стрмоглавије, све до самог краја, или ће доћи до привременог (макар и историјски краткотрајног) усправљања. Ова друга перспектива данас изгледа веома далеко, али то не значи да је немогућа. Имамо и историјске аналогије за то: епоха средњег века, кога данас називамо „мрачним“, значила је управо такво усправљање после слома античког света. И то је потрајало неких хиљаду година, све до појаве хоризонта модерне. Затим је и епоха модернитета завршила, и то са постмодерном, која и не значи ништа више него епоха после краја модернизма, а у њој управо живимо.
У супротном, ако се испостави да је такво усправљање немогуће, расуло ће се неминовно наставити, све до коначног слома. Савремени Запад, западна цивилизација очигледно предњачи у томе. Ту већ назиремо потпуни и коначни распад света традиције, свега оног што је чинило основу живота хиљадама и хиљадама година. Бришу се и етничке и расне разлике, државе престају да постоје, њихов суверенитет је све више фиктиван. Исто се дешава и религијама и култури, бар у њеном класичном смислу. На њено место ступа глобална поткултура која више не поседује вертикалну, већ искључиво хоризонталну димензију. На концу, нестаје сваки традиционални идентитет и све његове основе, да би се човечанство коначно уклопило у безобличну масу, у право људско крдо. Нестаје и породица, па чак и полне разлике. На место свега тога ступа илузорна „индивидуа“, испражњена од свих вредности и садржаја, која је у ствари празна љуштура, погодна за манипулацију. Индивидуа је у најбољем случају „економска животиња“, али било би боље рећи људска звер, или киборг, којој је са човеком још заједничко једино то што хода на две ноге.
Генон говори о „контратрадицији“ (за разлику од „антитрадиције“),која ступа на место традицијеу завршној фази овог циклуса, али то је илузорни поредак, јер она представља „велику пародију“ и „духовност окренуту наглавце“, због чега њен тријумф може бити само тренутан. У хришћанским терминима, то је владавина Антихриста, која ће бити краткотрајна. Погубна, али краткотрајна. На њеном крају уследиће Други долазак Христов. „Поредак“ контратрадиције ће се срушити, односно,он ће у последњем часу бити „преокренут“, да бисмо ступили у нови еон: изнова у „златно доба“ новог циклуса, уобновљени поредак традиције.

ЕВРОАЗИЈА.НЕТ: За крај овог првог дела разговора у којем смо се осврнули на традиционализам, шта можете саветовати традиционалистима и где видите њих као појединце или организовану групу афинитета у данашњем друштву?
БОРИС НАД:  Пред традиционалистима стоје различити путеви, о некима је већ било речи и у нашем разговору. Десни анархиста, нихилиста или денди су неки од могућих одговора. Избор зависи и од природе сваке поједине личности. Он, међутим, зависи и од тога у којем смеру ће се развијати будући догађаји.
Артур Милер ван ден Брук је у својој књизи „Треће царство“ записао: „Раније су се конзервативци супротстављали револуцији, ми смо дужни да станемо на њено чело и одведемо је у другом правцу“. Овде је реч о важној идеји „конзервативне револуције“. Пуки конзервативизам, настојање да се стихија обузда конзервативним методама и деловањем, одавно више није довољан, јер је бујица одвише јака и носи све пред собом. Конзервативне вредности је сада могуће успоставити једино револуционарним методама. То и јесте прави смисао „револуције“: појам долази из астрономије, где означава кружно кретање које се завршава у првобитној тачки. Лично мислим да је у условима нашег времена овај пут најпримеренији за неког ко себе сматра традиционалистом.
Иначе, Артуру Милеру ван ден Бруку припадају и следећи речи, које би стално требало имати на уму: „Вечност је на страни конзервативаца“. Вечност је на нашој страни.

Post a Comment Blogger

  1. Zasto hrliti ka novom Zlatnom dobu?,koje ce se i onako degradirati u novo gvozdeno doba i tako u krug...u krug sve dok Bog Brama ne umre..pa onda sve ispocetka.Zasto ne izabrati na mesto toga Potpuno Oslobodjenje?,i ratosiljati se tako celog tog glupavog cirkusa. Milan

    ReplyDelete

 
Top