Boris Nad o tradiciji drugi deo - Jezik Indoevropljana
Raspadanje značenja i smisla
Jezik je najsavršenije i najpotpunije sredstvo ljudskog izražavanja. Doduše, činjenica postojanja različitih jezika verovatno je posledica i znak raspada prvobitnog integriteta čoveka. Jezik tu postaje sredstvo izražavanja jednog posebnog ljudskog tipa, jednog etnosa. Ali i takav jezik podleže razvoju u znaku postupne degradacije i raspada značenja. Ta se perspektiva, naravno, sasvim razlikuje od one savremene nauke, koja polazi od pretpostavke o evoluciji jezika: od primitivnog, ka stanju sve veće i veće složenosti. Žan Odri, u svojoj studiji „Indoevropljani“, razbija neke od ovakvih zabluda: „Indoevropskom jeziku se često ne priznaje složena rečenica pod izgovorom da su zavisni veznici svugde kasno upotrebljavani u indoevropskim jezicima, i to odsustvo složene rečenice se smatra znakom misli koja se tek rađa i koja je još nerazvijena. To je pogrešno: ako su zavisni veznici skorašnji, ima izgleda da je zavisnost stara; a naročito, ona nije nastala stvaranjem ex nihilo, kao posledica intelektualnog napretka, već iz tekstualnih struktura koje su ranije postojale (...) Indoevropljani su bez sumnje raspologali lingvističkim jedinicama višim od proste rečenice (...)“ (Žan Odri: „Indoevropljani“).
Indoevropljanima je negirana sposobnost za apstraktnu misao i usled činjenice da su akspraktne imenice u indoevropskim jezicima polno određeni entiteti, ili da predstavljaju polno neodređene entitete ili „sile“, srednjeg roda. Ali, kako upozorava Odri, ta iluzija „animističke vizije sveta“ bazira se na nesporazumu: „ništa ne obavezuje da se u njima (imenicama živog roda) vidi oznaka živog bića; trebalo bi za to pretpostaviti da je u indoevropskom jeziku, suprotno onom što se događa u drugim jezicima, gramatički rod totalno motivisan“. Uostalom, mnogi poznavaoci „mrtvih“ jezika ispovedaju isto osećanje: da drevni jezici, počev od klasičnih, poseduju punoću značenja i smisla, koja ih čini teško prevodivim, ili čak neprevodivim na savremene jezike. Drugim rečima, oni imaju organski karakter, koji ih čini drugačijim ili u velikoj meri različitim od svih savremenih jezika.
I ovde je, dakle, na delu proces raspadanja značenja i smisla, potvrđujući pravilo da, što su jezici stariji, oni čuvaju veću meru punoće i smisla. Reči drevnih jezika u potpunosti su odgovarale označenom. Značenja reči savremenih jezika „otpadaju“ od označenog. Oni podsećaju na mrtva tela, u raspadanju. Moderni jezici, da bi postali uistinu izražajni, moraju da budu „očišćeni“ od tih taloga značenja u raspadanju, a reči vraćene svom izvornom, originalnom značenju. To je nešto sasvim različito, kako od vladajuće retorike epohe, tako i od govora ulice, od koga su mnogi, pogrešno, očekivali obnovu umetničkog jezika. „Ako gledate, nemojte misliti da vidite“, zapisao je Gete. Parafrazirajući njegovu izreku, danas možemo da kažemo: ako čujete, nemojte misliti da razumete.
Strele reči
Pesnik je najpre drug i pratilac heroja. Ep i mit pripadaju herojskom dobu poezije. Ratniku je neophodan pesnik, da bi opevao njegova dela, i sačuvao ih u pamćenju potomstva: „u tom aristokratskom društvu, pesnik je velikašu pravi partner; bez njega bi velika dela pala u zaborav; bez njega hvala i kuđenje ne bi imali dejstva“ (Ž. Odri). Takve su i pesme koje bardi pevaju na ratničkim gozbama. Legendarni narod Narti, prema osetskom predanju, poseduje magični bakrač, koji omogućava da se proveri istinitost takvih reči. S druge strane, po iranskom predanju, kada je kralj Jima „počeo da uživa u lažnim i pogrešnim rečima“, izgubio je svoju slavu (harizmu) ratnika. Upravo u njima, u tim „lažnim i pogrešnim rečima“, počiva istinski uzrok dekadencije.
Ideal je, naprotiv, tačna i istinita reč: samo takve reči mogu da postanu „strele reči“. Homer govori o „perolikim rečima“, vedska formula o „rečima koje diraju srce“. Sledeći formule koje se prenose s kolena na koleno, postiže se suvislost i doličnost, što, opet, ne isključuje inventivnost ni inspiraciju pesnika. Takva poezija shvaćena je kao „tehnika“, ali je ona u isti mah i „božansko besnilo“, „manija“, ono posebno stanje na koje pesnike podstiču sami bogovi. Latinski naziv za pesnike je vates, koji se izvodi iz korena „udahnuti“. Benvenist zato s punim pravom govori o „aristokratskom stilu“ u indoevropskoj tradicionalnoj epskoj poeziji.
Raspadu tog „aristokratskog stila“ usleđuje raspad jezika. Umetnički jezik potom postaje predmet „umetničkog eksperimenta“ ili psihološke introspekcije umetnika, sredstvo izraza njegovih ličnih, neretko i psihopatoloških sadržaja, usled čega se i ideal doličnosti i suvislosti izraza gubi. Posledica toga je čudovišnost moderne i postmoderne umetnosti, koja prestaje da bude izraz bića, i postaje oblast i plen ličnih fantazija i fantazmi. Jezik se najzad pretvara u buncanje, u „priču idiota“, kao u slučaju „automatskih tekstova“ nadrealista, čije je rezultate, umesto željenog remboovskog „prodora u Nepoznato“, sam Luj Aragon sumirao kao „žalosne gluposti“. Tamo gde smisao i značenje izostaju, uostalom, dobri su i njegovi prividi, koji nastaju kao posledica slučaja, recimo nasumičnog izbora redosleda poglavlja koga vrši sam čitalac (kako to svojim čitaocima predlaže srpski romanopisac Milorad Pavić. Možemo samo zaključiti da je u pitanju upravo ekstremni slučaj degradacije jezika i smisla). Nedostajući smisao takođe, s podjednakim uspehom, zamenjuju bezbrojna tumačenja, interpretacije umetničkog dela, isto tako proizvoljna i slučajna koliko i onaj privid smisla koga mu, pukim mehaničkim izborom redosleda čitanja, pridaje sam čitalac. Epskoj poeziji nisu potrebne nikakve (re)interpretacije ni tumačenja; štaviše, svaki pokušaj „novog“ i „drukčijeg“ tumačenja otpada od nje, kao bolesno tkivo sa zdravog tela, jer je ona sama, upravo onakva kako je spevana i upamćena, pravi i kasnije obično nedosegnuti uzor jasnoće i smisla.
U tom raspadu jezika i stila, jezik postaje središnji problem i za umetnika kome umetnost nije samoj sebi cilj, već sredstvo izraza bića. Takva umetnost podređena je jednom višem principu. Isto to važi i za jezik, koji mora biti sposoban da izražava te više principe i naloge bića. Takav umetnik se, sem toga, susreće s još jednim, uistinu novim problemom, sasvim nepoznatom umetnicima iz ranijih epoha i drevnih kultura: da takve sadržaje, koje su nekad delili svi, gotovo bez iznimke, pokaže, manifestuje (a ne objašnjava) u jednoj u osnovi tuđoj, neprijateljskoj sredini. Takav zahtev iziskuje one „strele reči“ o kojima je već bilo govora, a ne više konvencionalni jezik i govor, te nije slučajno što upravo te „strele reči“ evocira Ernst Jinger u romanu „Heliopolis“:
„Ići u lov na reči bila je vrhovna umetnost strelca. Naravno, taj cilj nikad neće biti dosegnut: on je bio u jednoj idealnoj tački, bio je postulat, i granica. U svim tim preobražajima, njegova misija bila je: sa rečima, uputiti smisao ka neospisivom; sa zvucima, ka izuzetnim harmonijama; sa mermerom, prema nedodirljivim predelima; sa bojama, prema nadzemaljskom bljesku“.
Biće, etika, etnos, jezik
Odavno je primećena veza koja povezuje etnos i etiku, etiku i biće, biće i etnos, etnos i jezik.
Idealno, duh je podređen biću (a ne autonoman, ni slobodan od bića); iz bića, a ne putem spekulacija duha, izvodi se etika. Etika, naime, nije proizvod spekulacija duha već, naprotiv, imperativ samog bića. Mi se možemo samo složiti sa stavom Dragoša Kalajića koji, u svojoj knjizi „Uporište“, upravo povodom odnosa bića i etnosa, kaže da se odnos bića i etnosa „ne može racionalno razložiti, već samo uvideti“:
„U okvirima naše istorije, jedno verodostojno i trajno biće ne može imati drugog određenja sem etničkog: sva ostala određenja, menjajući modalitet bića čoveka, pripadaju kategorijama prolaznog i kontigentnog“.
Izraz bića jeste jezik. U okvirima savremene filozofije Martin Hajdeger je prvi i jedini koji je uočio duboku vezu jezika i bića. Svoje „mišljenje o jeziku“ on, naizgled paradoksalno, počinje tautologijom koja glasi: „Jezik jeste jezik“. On odbija da jezik objašnjava ičim drugim; svi konvencionalni pristupi jeziku, od gramatičkih do lingvistčkih, od lingvističkih do logičko-filozofskih, po njegovom mišljenju, promašuju suštinu jezika, njegovu ontološku dimenziju. Jezik sam, kako otkriva Hajdeger, govori. Jezik je govor bića; u jeziku i kroz jezik govori upravo biće. Odnos jednog naroda prema biću otkriva se putem jezika tog naroda. Možemo jedino da dodamo da je arhaičnost, drevnost jednog jezika, njegovo jedino i istinsko merilo bliskosti sa samim bićem. Od svih savremenih indoevopskih jezika srpski pokazuje najveću srodnost sa sanskritom: ona se odnosi kako na reči i njihove korenove, tako i na gramatičke i misaone strukture.
Biće nema potrebu da samo sebe obrazlaže i objašnjava, jer jeste. Za razliku od morala, etika nije koncept podložan razvoju, već nalog bića, zapovest. O časti se ne raspravlja; ona nije podložna dokazivanju. Smisao tradicionalne umetnosti je upravo prenos određenih etičkih sadržaja, a oni se, kako smo već videli, nalaze u tesnoj vezi s etnosom. Jedan jezik jeste podoban da prenese izvesne sadržaje, drugi to nije, bar ne u podjednakoj meri. Različiti jezici ne poseduju istu izražajnu moć ali ovde, razume se, nije reč o odnosu superiornog i inferiornog, već o odnosu komplementarnosti. Nastanak različitih etnosa usleđuje raspadu prvobitnog integriteta čoveka, nastanak različitih jezika, iz nekad jedinstvenog prajezika (Indoevropljana), posledica je raspada tog, prvobitno integralnog jezika, kao najsavršenijeg i najpotpunijeg izraza bića.
KOMENTARI