Napomena uz "Gozbu", Boris Nad

NAPOMENA UZ „GOZBU“

Bilo je to decembra 1991. Negde oko ponoći, sedeo sam u skoro praznom autobusu. Nekoliko ljudi stajalo je napolju, na vetru, ali ne sećam se da je bilo ko progovarao i reč. Sa njima je stajao vozač, ogrnut sivim kaputom, koji je upravo dovršavao svoju cigaretu. Sve se jasno videlo, jer su vrata ostala otvorena: krovovi kuća, sumorne fasade, retka svetla, gole krošnje u bledoj pomrčini… Kroz njih je ulazio hladan, vlažan vazduh, izazivajući jezu. Do nas je dopirao i jak miris dima iz auspuha, sagorele nafte, koji, u hladno zimsko veče, začudo, beše prijatan.

U taj čas, sneg poče ponovo da pada i nekoliko krupnih pahulja, koje je doneo vetar, zadrži se na crnom rukavu mog kaputa. One će kasnije naći svoje mesto u knjizi, kao i doživljaj koji su izazvale.

Atmosfera tih dana ne da se opisati. Nešto neizrecivo i nepoznato postalo je deo naše svakodnevice. Rat, koji je počeo pre pola godine, sa Plitvicama i Borovim Selom, imao sam prilike izbliza da vidim tog leta, kada sam, poslednji ili možda pretposlednji put, posetio svoje rodno mesto. Otada, puzao je u našoj blizini kao senka. Bili smo svesni promene, ali nismo znali šta ona uistinu znači. Iluzija koju često imamo u takvim trenucima jeste da će se, pre ili posle, sve samo od sebe vratiti na svoje pređašnje mesto, a to se, naravno, nikad ne dešava.

To veče bilo je drugačije. Čak i mesto na kome smo se nalazili imalo je bezmalo mitsko ime: Črnomerec, na periferiji Zagreba, hrvatskog glavnog grada. Predosećaj se zgušnjavao u atmosferu, ona se konkretizovala oblikujući predele, istoriju i ljude. Sve to događalo se naglo, bezmalo u nekoliko trenutaka. Počeo sam da izgovaram, u sebi, prvu rečenicu još nenapisanog romana: „Bilo je teško uspinjati se strmim stazama na kojima nije bilo mesta za dvojicu...“, i ponovih je, za svaki slučaj, još nekoliko puta.

Priča koju sam to veče prvi put i još nejasno video, imala je dodirnih tačaka sa bajkom i mitom. To se moglo reći i za naše živote; čini mi se da je upravo to otkriće bilo osnovni razlog na napišem „Gozbu“ i da je to razlog one unutrašnje smirenosti kojom odiše ta knjiga.

Došavši kući, daleko iza ponoći, zapisao sam nekoliko strana koje su kasnije postale treći, završni deo romana, naslovljen kao „Završna bitka“. Drvodelja je dobio svoje ime; iz noći su izronile njegove crte. Vreme je celoj priči dodalo druge, jednako slikovite detalje: crvene kapute, koje dugujem jednom bavarskom proroku („Kada vi budete igrali karte, oni će gledati u prozore vaših kuća...“) ili vazdušna kola, dok su požari iz knjige, kao i lov na ljude, koji sprovode strelci i hajkači, realni i pripadaju autentičnom, bilo ratnom, bilo mirnodopskom dekoru.

***

Sveska crvenih korica u kojoj sam zapisao nekoliko poglavlja tek započetog romana te, 1991. godine, za mene je nekoliko sledećih godina bila izgubljena. Dobio sam je nazad, 1995. ili 1996. godine, kada sam već nekoliko godina živeo u Beogradu, jer je onaj ko ju je našao prepoznao moj nečitak rukopis i poželeo da mi je vrati.

1993, u jednoj beogradskoj knjižari, dok sam prebirao po policama, dopala mi je u ruke knjiga Ernsta Jingera „Na mermernim liticama“. Prelistao sam je i, nasumice čitajući nekoliko rečenica, rešio da je kupim, svestan da sam upravo otkrio jedno remek-delo. (Njena cena tada, doduše, u vreme dotad nezabeležene inflacije, igrom slučaja nije prelazila cenu kutije šibica.)

Ali sličnost u jeziku i stilu, u fakturi, srodnost priče koja se odigrava bezmalo u mitskoj zemlji, priče koja se uobličava iz oniričkog – sve to udaljilo me je od već započete knjige i neko vreme sprečavalo da je završim. Razlog za to nije bila želja za originalnošću, do koje mi, istini za volju, uopšte nije bilo stalo, već težina poređenja sa uzorom koji mi se tako neminovno nametao. Poseban razlog bila je lepota jezika (očigledna u prevodu Božidara Zeca), koji je autoru omogućavao da se lako kreće uskom ivicom koja deli stvarnost od snova.

Roman sam nastavio da pišem tokom šest meseci 1997, i bio je konačno završen u leto 1999, u danima koji su neposredno usledili ratu NATO-a protiv Srbije.

2000. štampao sam više poglavlja u nekoliko književnih časopisa; prvi put u Književnoj reči, u Panorami 2000, svojevrsnom pregledu mladih ili dotada nepoznatih autora. 2002. u Savremeniku Srbe Ignjatovića bilo je objavljeno „Belo ostrvo“. Dragoš Kalajić pročitao je delove buduće knjige i, u vreme dok je pisao predgovor za „Vreme imperija“, ili nedugo posle toga, zatražio je od mene celovit rukopis. On je smatrao da se trud isplatio i bio je zadovoljan što se jedan model, jedna tradicija romana – ona koji je Jinger zacrtao svojim „Liticama“ – na taj način nastavlja. Zbog odugovlačenja izdavača koji je prethodno pokazao volju da štampa „Gozbu“, predložio mi je povučem rukopis i da on, o svom trošku, izda tu knjigu. Bilo je to u leto ili jesen 2004, u ateljeu slikara u ulici Sazonova na Čuburi, neposredno posle operacije kojoj je bio podvrgnut, kada se borio sa teškom bolešću. Poslušao sam ga i povukao rukopis. 2005, međutim, nekoliko dana pošto je doputovao iz Rima, Dragoš Kalajić je umro.

„Gozbu pobednika“ u oktobru 2005. štampao je pisac Momčilo Selić, kao prvu knjigu novopokrenute bilblioteke „Soj“, u izdanju Srpskog kluba i knjižare „Žagor“. Kao urednik, Selić je, dok smo je pripremali za štampu, predložio izvesna skraćenja, odbacivanje svih „retoričkih ukrasa“ i objašnjenja, koja bi jezik i izraz sveli samo na ono što je nužno. Pošto ja nisam video potrebu za tim, ta skraćenja je uradio sam. Pročitao sam tako skraćen i izmenjen rukopis i saglasio se da on bude štampan. Verzija rukopisa koju je uradio Selić imala je lepotu i sažetost pesme.

Roman zato postoji u dve značajno različite verzije. Knjiga koju čitalac drži u rukama je ona prva, konačno redigovana tokom septembra 2011. godine, ne bez osvrtanja na verziju koju je pripremio Momčilo Selić.

U Beogradu, novembra 2011.  

Boris Nad