VAVILONSKA KULA
Vreme je jedna od najdubljih zagonetki,
čak i jedno od centralnih pitanja čovekove egzistencije. Treba li onda da nas čudi
što zagonetka vremena i čovekovog bivstvovanja u njemu odvajkada, još od najranijih
epoha, zaokuplja ljudski um i uzbuđuje čovekovu maštu? Štaviše, ona nije samo privilegija
izuzetnih, filozofa ili mudraca. Moć ove zagonetke verovatno deluje na svakog, pa
čak i najprosečnijeg, najneznatnijeg čoveka.
Druga, isto toliko fundamentalna kategorija
jeste prostor. Međutim, više podložan neposrednom opažanju i neposrednom doživljaju,
prostor nema onu auru uznemirujuće i zlokobne tajne, kakvu poseduje vreme. To je
i razumljivo: prostor je nešto što odoleva vremenu, trajanje samo. Vreme – dinamika, promenljivost, prolaznost, smrtnost.
Uopšte uzev, u odnosu na prostor, njegova simbolika je negativna. Premda, naravno,
poseduje i svoj pozitivni aspekt: vreme je nešto što treba biti savladano, pobeđeno.
(„Ubiti vreme“, kaže jedna, na prvi pogled oveštala fraza.)
Smak sveta, Kraj Vremena
Već je primećeno da između dve suprotstavljene
koncepcije vremena i prostora – linearnog vremena i cikličnog vremena – ova druga
u daleko većoj meri odgovara čovekovom intuitivnom razumevanju i doživljaju ovog
fenomena. Otuda i važnost vremenskih podela, značaj koji i danas pridajemo smeni
godina, vekova i milenijuma, koji i nisu ništa drugo do stari, prerušeni ciklusi.
Sasvim savremeni „sindrom kraja milenijuma“,
bilo da se ispoljava kroz preterani istorijski optimizam, bilo kroz parališući strah
od budućnosti, otkriva nam još nešto od značaja: čovekovo uverenje da vreme nije
samo merljivo, već i da poseduje sopstveni, naročiti kvalitet. Duboko u pozadini
toga, dakle, počiva prastaro shvatanje da svaki od ovih ciklusa odlikuje neko posebno
svojstvo, Zeitgeist, „duh vremena“. (U suprotnom, njihov
sled ne bi mogao da ima nikakav drugi značaj ili smisao, sem merljivog trajanja.)
Prema tome, zakonomerno je da upravo okrugli
datumi intrigiraju ljudsku maštu, podstičući bilo utopijske nade, bilo duboko ukorenjene
strahove, ili čak i jedno i drugo istovremeno. Tako su se apokaliptička očekivanja
naročito proširila Evropom oko hiljadite godine, s približavanjem drugog milenija.
Izgleda i da u takvim prilikama, lakše no obično, na svetlost dana ponovo izranjaju
i stari arhetipovi, večiti obrasci mišljenja.
„Smak sveta“ ili „Kraj Vremena“ – ne prepoznajemo li taj isti, drevni motiv s lakoćom
i danas, kad se on vezuje za navodno prelomnu 2 000? „Kraj istorije“, o kome govore
mislioci poput Marksa ili Fukijame, samo je njegova profana varijanta, lišena svoje
eshatološke moći i svedena na ravan čisto ljudskih uzroka i posledica. Očigledno,
istoj matrici pripada i vera u skorašnji početak „Doba duha“ ili „Ere Vodolije“,
motivi koji su, s približavanjem 2 000, već prerasli u neka od opštih mesta, na
primer u stereotipnim odgovorima na sve učestalije novinske ankete.
Na drugoj strani su katastrofična očekivanja.
To je naličje naivnog i beslovesnog istorijskog optimizma. Ovde svakako spada i
tzv. milenijumska greška, koja se, u istoriji apokaliptičnih verovanja i ideja,
izdvaja time što je ovde problemu „smaka sveta“ najzad oduzeta ne samo svaka transcendentna
dimenzija ( na kojoj počiva hrišćanska Apokalipsa) već i bilo kakav čoveku pojmljiv
smisao. Po prvi put, „smak sveta“ nastupa kao posledica omaške, banalnog previda
u programiranju tehnoloških sistema. (U poređenju s tim, u iskušenju smo da damo
prednost čak i scenariju sveopšte nuklearne kataklizme – nuklearnog Trećeg svetskog
rata – scenariju koji, uprkos svojim zastrašujućim aspektima, ipak nije lišen izvesne
tragične veličine.)
Vek utopija
Pažljiviji pogled, međutim, pokazuje da
takva očekivanja nisu nova i da se, iza aktuelnih predviđanja i prognoza, vezanih
za prelom vekova, zapravo krije stari milenarizam. Podsetimo se, najuticajniji prorok
milenarizma bio je Joakim de Fjore (1130-1202), koji je predskazivao nastupanje
„Epohe Duha“, navodno poslednjeg i supremnog doba ljudske istorije. To treće doba
joakimske doktrine je doba u kome „Duh“ navodno deluje neposredno, okončavajući
ljudsku istoriju i ispunjavajući sve čovekove nade. (Ovoj koncepciji u potpunosti
je srodna i astrološka koncepcija „Ere Vodolije“.)
Očigledno, zajednički imenitelj svih tih
očekivanja jeste vera u iznenadnu i, u samoj svojoj osnovi, ipak nemotivisanu promenu
ljudskog statusa. Naravno, ovde je skoro neumesno pozivanje na istorijsko iskustvo
(milenarizam je, po definicijik, njegova negacija). Pa ipak, nema sumnje da su takva
očekivanja neosnovana, jer protivureče celokupnom dosadašnjem istorijskom iskustvu,
a posebno tragičnoj istoriji HH veka.
Naime, XX vek je
vek utopija, čije je realizovanje prouzrokovalo prave istorijske kataklizme, stravična
razaranja i ljudske žrtve. To je istorija Vavilonske kule, čija se gradnja mnogo
puta prekida, a onda iznova nastavlja. Ne suočavamo li se međutim baš danas s neuspehom
svih velikih projekata popravljanja Božjeg dela, projekata stvaranja „Božjeg carstva“
na zemlji, koje obećavaju revolucionarne eshatologije, i nije li posledica toga
sada već masovno osećanje beznađa pred „terorom istorije“? Nema sumnje da upravo
tu počiva i odgovor na pitanje oko kojeg se, na stranicama svetske štampe, još uvek
spore mnogi istoričari od ugleda i popularni „majstori mišljenja“: da li je XX
vek zaista najgori u celokupnoj ljudskoj istoriji?
Paradoksalno je da upravo to opšte osećanje
bezizlaza istorije danas iznova raspiruje utopijske tenzije. U pitanju je svojevrsni
circulus vitiosus, gde se milenarizam
hrani sopstvenim neuspesima, svojom nesposobnošću da se realizuje unutar ljudske
istorije. Tako neuspeh jednog utopijskog projekta samo oslobađa prostor i energije
za nove. U datom slučaju, za proroke i sirene „Novog Doba“, novog „Zlatnog doba“,
„Ere Vodolije“... „Novi svetski poredak“ koji, kao svojevrsna nad-utopija, izranja
na završetku jednog i početku novog milenijuma,
objedinjujući raznovrsne motive, od eshatoloških i ezoterijskih do tehnokratskih,
uistinu je mnogo stariji nego što se to obično misli.
Prostor ljudske lobanje
Ipak, ako postoji neka pouka istorije XX
veka, to je pouka da se svet zaista može menjati. Svet se može
menjati, ali jedino na svojoj površini – ne i u svom temeljnom ustrojstvu. Tako
puka promena spoljašnjih uslova ne podrazumeva i promenu samog čovekovog stanja.
Tako i osnovna, najdublja pitanja čovekove egzistencije ostaju uvek ista, baš kao
što ni radost, bol ni patnja ne mogu da se iskorene. Još je Fridrih Niče predvideo
krajnji ishod projektovane Svetske države: ona
će neminovno propasti, ako ikad bude ostvarena. Zašto su, dakle, propali svi pokušaji
graditelja Vavilonskih kula da raj stvore ovde na zemlji, zauvek eliminišući zlo
i ljudsku nesreću?
Zato što i zlo ima svoje mesto u ustrojstvu
sveta. (Ono se, sem toga, javlja uvek najpre tamo gde ga najmanje očekujemo.) I
zato što je, kako nas uči jedan od retkih mudraca XX
veka, prostor koji nas užasava uvek isti: on nije veći od prostora
kojeg zaprema obična ljudska lobanja.
Boris Nad
KOMENTARI