POSLE GUTENBERGA
Možda mi više ne živimo u Gutenbergovom
veku. Očigledno, danas je pisana reč – čiji je ogromni uticaj omogućen tek Gutenbergovim
pronalaskom – izgubila onaj značaj koji je imala nekad, još početkom prošlog veka.
Mi smo verovatno već odavno prošli zlatni vek knjige. Pa ipak nas čak ni savremena
premoć elektronskih medija nimalo ne približava tradicijama koje su počivale na
izgovorenoj, živoj reči. Naprotiv, udaljava nas od njih, dajući komunikaciji jednu
novu crtu, bezmalo automatski karakter. Ona danas pre podseća na zujanje pčela u
košnici nego na epski stil starih vremena. Moderna opsednutost komunikacijama, prava
kakofonija poruka i informacija koje se svakog časa odašilju eterom, elektronskim
nebom, dovoljno jasno govore o tome.
Ti novi mediji danas su i prvorazredan
politički faktor (ne više knjiga, pa čak ni štampa). S pravom je nedavni rat NATO
protiv Srba nazvan „prvim ratom informatičkog doba“ budući da je rečito demonstrirao
neke od mogućnosti manipulisanja upisanih u sam genetski kod novih tehnologija.
Po pravilu drevnog iskustva, efikasnost dezinformacija zavisi od brzine kojom
se one šire. Ipak, upravo brzina kojom se danas šalju i odašilju poruke ima za posledicu
svojevrsnu prezasićenost informacijama: ostaće zabeleženo da je Solženjicin prvi
zahtevao pravo da ne bude informisan.
Uostalom, još je nemoguće jasno sagledati sve implikacije ovih promena, tim pre
što one ni izdaleka nisu završene, i što raspolažemo samo nepotpunim istorijskim
analogijama. Međutim, reformaciji prethodi izum štamparske prese, pojava novina
koincidira s francuskom revolucijom.
U svemu tome jedno je ipak sasvim izvesno:
elektronski mediji neće u potpunosti zameniti stare, poput knjige ili štampe, već
i zato što su međusobno nesvodivi, i upravo ta činjenica čini izlišnom svaku potrebu
za prilagođavanjem. (Štaviše, literatura XXI veka ne bi smela
da ih podražava, budući da bi baš na taj način izgubila svoj razlog postojanja.
Principijelno, dakle, ne postoji nijedan razlog koji bi doveo u pitanje daljnje
postojanje romana starog tipa, sa svojom linearnom strukturom, naporedo s delima
pisanim za publiku sa Interneta ili sa trivijalnim spektaklima nove industrije zabave.)
Možda će pravi simbol novog vremena postati
nova Aleksandrijska biblioteka podignuta u delti Nila – biblioteka koja pored fonda
od preko 400.000 knjiga raspolaže i svim sofistikovanim medijskim tehnologijama
informatičke ere. Nema sumnje, najzad, da mi živimo u jednoj veoma kasnoj epohi.
A u njena obeležja spada i ogromno, premda često mehaničko nagomilavanje znanja,
znanja koje nijedan pojedinac, pa ma koliko bio izuzetan, više nije u stanju da
u potpunosti asimiluje. Paradoksalni ishod te dosad neviđene akumulacije znanja
je njegovo pretvaranje u mrtvo znanje, u nešto što postoji odvojeno, pa čak u velikoj
meri i nezavisno od samog čoveka.
Time dolazimo do nečeg neuporedivo važnijeg
nego što su razlike između reči odštampane na hartiji, pohranjene u kompjuterske
memorije ili reči odaslane u eter. Sudovi koje su nekad izrekli veliki protivnici
knjige i oslanjanja na pisanu reč (poput Sokrata, koji za sobom nije ostavio nijednu
jedinu knjigu), nesumnjivo su tačni, i jednako važe i danas kao i u vreme u kojem
su izrečeni. Te primedbe se, u samoj svojoj osnovi, svode upravo na razliku između
žive i mrtve reči. Živi učitelj, reč izgovorena u neposrednom, ličnom kontaktu u
stanju je da prenese nešto mnogo više od informacije, od tehnički upotrebljivog
znanja. S druge strane, poslednja među opasnostima s kojima se susreće čitalac svakako
nije ni opasnost pogrešnog razumevanja jer, jednom zapisane, reči ostaju, ali se
njihovo značenje ipak menja. Ono se menja ne samo u vremenu i prostoru, već, u krajnjoj
liniji, od slučaja do slučaja, zavisno od svakog primaoca, od svakog pojedinca.
Tako čak i danas još uvek možemo da zamislimo
postojanje razvijenih kultura koje ne poznaju pismo. U usmenim tradicijama reč je doslovce sveta, ali ovde nema mesta za ono
obilje koje je znak visokih i, možda, poznih kultura. Tu počiva i druga velika opasnost
koju sa sobom nosi oslanjanje na pisanu reč a to je bezmerno umnožavanje napisanog.
To je opasnost našeg vremena, s neslućenom hiperprodukcijom novih knjiga – vremena
u kome, kako je to primetio još Crnjanski, „knjiga više nije premalo, nego previše“.
Toga postajemo svesni naročito danas kada
jedan ljudski vek više ne dostaje da bismo pročitali sve ono što nudi neka od javnih
biblioteka ili makar jedna dobro opskrbljena knjižara sa više desetina hiljada naslova.
Prava inflacija pisane reči, međutim, s posledičnim prezirom prema knjizi (jedan
sasvim nov fenomen), to je stanje koje ima mnogo dodirnih tačaka s varvarstvom.
Taj novi tip varvarstva označava tačnu suprotnost onom posebnom, strogom i ekonomičnom
odnosu prema reči koji srećemo u kulturama koje ne poznaju pismo ili u kojima je
pismo tek privilegija uskih manjina.
Pravi varvari XX – i, još više, XXI veka – više ne dolaze spolja. Oni nisu
nepismeni već opremljeni svim sredstvima modernih komunikacija. Nekolicina lucidnih
mislilaca, poput Ortege I Gaseta (u Pobuni
masa) odavno je naslutila taj pokret. Štaviše, oni mogu da poseduju i akademsko
obrazovanje, znanje tehničara, specijaliste za neku posebnu oblast, a da pri tom
ipak ne poznaju stvari koje su nekad bile dobro poznate svima, od prvog do poslednjeg
čoveka.
Tu ponajpre spadaju etika, te smisao ljudske
zajednice kojoj prirodno pripadaju. Nema sumnje, osim toga, da je to novo, senilno
varvarstvo zaslužno za ranije nezamislivu banalizaciju i primitivizaciju kulture.
Da li ćemo, konačno, kao što je to neko već naslutio, jednom zaista morati da žalimo
zato što smo ovako visok nivo civilizacije dosegli bez neophodne količine analfabeta?
1999.
Boris Nad
KOMENTARI