Arhija i Anarhija, Boris Nad

ARHIJA I ANARHIJA

         Po opštem pravilu, političke doktrine i ideologije našeg vremena predstavljaju samo izobličene, te uveliko ili u potpunosti sekularizovane, oblike drevnih sakralnih koncepata i ideja. One su njihov dalek, degenerisan i pozni odjek, lišen svoje sakralne suštine. Ali čak i u takvom vidu, često deformisane do neprepoznatljivosti, one još čuvaju svoj originalni arhetipski sadržaj, zajednički za iznenađujuće velik broj ljudi.

         I dela savremene umetnosti neretko čuvaju sadržaje i značenja kojih nije svesna, ne samo njihova publika, već ni njihovi profesionalni tumači – kritičari, a često ni sami autori. (Štaviše, upravo tendencija umetničke kritike da svoj domen unapred ograniči na polje estetskog diskvalifikuje je iz svih sličnih pokušaja tumačenja umetničkog dela.) Ruski istraživač Meletinski govori o „procesu remitologizacije“ (nasuprot „demitologizaciji“ epohe iluminizma i pozitivizma) kojoj je izložena kultura XX veka. Evociranje drevnih mitskih sadržaja upravo je jedno od najkarakterističnijih obeležja „istorijskih avangardi“. Pojava simbola Androgina u delima Marsela Dišana i nadrealista (ali ne samo njih) predstavlja tipičan primer za to. U stvari, kako primećuje Dragoš Kalajić u svojoj Mapi (anti)utopija: „čitav niz dela istorijskih avangardi, od dadizma preko apstraktne umetnosti, sve do suprematizma, nije drugo do `estetski` niz oblika ili manifestacija principa i simbola kompleksa htonskih tradicija...“

         Drugim rečima, avangarde nisu usmerene ka razaranju tradicije uopšte. Predmet njihovog neprijateljstva je samo jedna određena tradicija, kao što su istorijske avangarde, pa i pretežan deo moderne (i postmoderne) umetnosti XX veka, samo afirmacija i nastavak jedne druge, isto tako jasne i definisane tradicije.

         U tom smislu, upravo jedno delo Marsela Dišana ima paradigmatičan značaj. Reč je o „transformaciji“ Leonardove Mona Lize, kojoj je pomenuti umetnik docrtao bradu i brkove. Po opštem uverenju, tako „transformisano“ klasično delo izraz je poruge klasičnoj umetnosti, u znaku poricanja i totalnog raskida s prošlošću i tradicijom. Istina je da tako promenjena Leonardova slika ustvari predstavlja simbol Androgina (motiv koji je, uostalom, opsesivno prisutan u radovima Dišana). Simbol Androgina pripada jednoj tradiciji vrednosti i ideja: umetnik svojim radom ne ironiše niti negira, već upravo afirmiše vrednosti matrijarhalne kulture, nasuprot patrijarhalnoj, dovodeći motiv androginosti, već naznačen i skriveno prisutan u Leonardovoj slici, do svog poslednjeg i krajnjeg izraza.

Nebo i Zemlja

         Uopšte, zasluga umetnosti XX veka je upravo taj radikalni, ekstremni izraz kojim su predstavljeni drevni arhetipski sadržaji, na manje ili više prikriven način prisutni tokom čitave istorije umetnosti i kulture; oni su ovde možda lišeni svoje sakralne dimenzije i suštine, ali su zato dati u krajnjoj i ogoljenoj formi, formi koja ne dopušta lutanja, dvosmislenosti ni pogrešna tumačenja.

         Već pomenuta Mapa (anti)utopija Dragoša Kalajića predstavlja jedinstven pokušaj da se, tragom sadržaja umetničkih dela XX veka, sačini „jedna morfologija kulture“ koja otkriva paralelno postojanje, ne jedne već dve tradicije, i ne jednog već dva sveta vrednosti, dve različite i protivurečne kulture i, konačno, dva različita tipa čoveka. To je suprotnost uranskog i htonskog. Ona se proteže kroz sve istorijske periode i seže duboko u praistoriju. Ta dva principa predstavljaju osnovne principe na kojima se grade civilizacije i kulture, i iz kojih se, kao posledica, izvodi „horizontalni“ razvoj i primena na bilo koju drugostepenu modalnost.

         Iz toga takođe proizilazi i da postoje dve različite i nepomirljive forme mentis, dve psiho-ideologije ili mentaliteta, koje se javljaju kroz sva vremena, uključujući i ono koje nazivamo „(post)modernim“ a između kojih nikakav kompromis nije moguć jer ne postoji mogućnost sinteze koja bi prevladala ovaj temeljni dualizam. Doduše, one se kroz istoriju veoma retko javljaju u svom čistom obliku: uranska kultura pokazuje stalnu „tendenciju“ kontaminacije elementima htonskog, što je posledica strategije subverzije i mimikrije nosilaca „htonske kulture“. Njihov odnos je, dakle, odnos stalne, premda često prikrivene, međusobne borbe. Njihovo stvarno ishodiše nije sfera kulture već sfera duhovnog, i sve različite forme u kojima se oni ispoljavaju samo su drugostepeni izraz osnovnog dualizma koji je zaista metafizičkog porekla. Ali, mnogo je lakše dokazati njihovo postojanje, osvetljavajući komplekse vrednosti, verovanja i ideja, nego ukazati na njihova istorijska ishodišta. Ona se gube u tami vremena. Nisu dostupna naučnim optikama ali je, u oba slučaja, savršeno izvesno njihovo postojanje.

         Kalajićev pokušaj je, koliko je nama poznato, jedinstven, premda on ima svoje prethodnike, od kojih ćemo se kratko zadržati na koncepcijama Johana Jakoba Bahofena i Rene Genona.

         U delu Matrijarhat, koje ima kapitalan značaj, Bahofen, istražujući mit, dolazi do zaključka o postojanju dva različita tipa društva. Prvo i, po ovom autoru, starije, jeste matrijarhat, drugo, istorijski „mlađe“, budući da ga ono smenjuje, jeste patrijarhat. I jedno i drugo proističu iz religijskih koncepcija. Matrijarhat, njegovi uređeni običaji i sistem vrednosti, počivaju na „materiji“, „Zemlji“: čovek matrijarhata „pripada materiji i religiji koja poznaje samo život tela, te je zato ona melaholična i očajna pred večnim iščezavanjem svega što je rođeno. Prolaznost materijalnog života i matrijarhat su međuzavisne ideje.“ Drugi pol tog očajanja je ekstatično predavanje principu beskrajne promene, metamorfoza i mena svega postojećeg: čovek matrijarhata (ili htonski čovek, u terminima D. Kalajića), nastoji da se saobrazi struji vremena i zakonima beskrajne promenjivosti koji vladaju u čitavoj prirodi, videći svaki pokušaj opiranja njima kao akt samovolje, bezakonja i nasilja.

         Ali poslednji cilj htonskog čoveka je reintegracija ka Prvobitnom Jedinstvu, odnosno ka prvobitnom Haosu, koji prethodi svemu stvorenom: jer, samo parcijalno umire, Jedinstveno je večno. Obrazac toga je dionizijski ritual, „komadanje raskomadanog“, kao „negacija negacije“, koja poništava „mnoštvenost  bića“ i sve diferencirano vraća iskonskom i prvobitnom, dakle idealnom, stanju ne-diferenciranosti. Iz ovih osnovnih pretpostavki, kao posledica, proishodi sve ostalo, čak i pravni principi uređenja matrijarhalnog društva, koje privileguje ženski princip (ne muški), Majku nasuprot Ocu. Kultovi matrijarhata (koji ne poznaje muška božanstva) su kultovi Velike Boginje, ili Velike Majke, koja daruje život, ali ga isto tako nemilosrdno i uzima (čime se ostvaruje željeni povratak u idealno Jedinstvo). Matrijarhat teži ka nivelaciji, (ne hijerarhiji ni čvrstom poretku), jer su u životu i pred smrću „svi ljudi isti“ i braća, sinovi i deca iste majke. Kritski bog Tešub nema Oca već samo majku: mokru zemlju, u kojoj se nalazi i njegov grob.

Predeli Svetlosti i predeli tame

         Patrijarhat počiva na sasvim drugačijim pretpostavkama i idealima: on, po rečima Bahofena, „upućuje na superpersonalni život, koji pripada Predelima svetlosti“. Upravo je simbolizam svetlosti ovde od najvećeg značaja jer vidljiva svetlost upućuje na više, uistinu metafizičko značenje: ona je takođe i simbol nevidljivog, koje je iznad svega Stvorenog, iznad Tvarnog sveta. Po rečima Imperatora Julijana: „Sunce koje vidimo našim očima samo je slika inteligibilnog Sunca koje ne vidimo očima“ (Imperator Julijan: Protiv Galilejaca). A u Chandogya-upanisad (III, 13, 7) kaže se: „Svetlost koja blista s one strane neba, s one strane svega, u najvišim svetovima, iza kojih nema viših, u stvari je svetlost koja blista u čoveku“.

         Svetlost se širi zrakasto, radijalno, a to je i način na koji se odvija Stvaranje, način kojim se uvodi Red unutar prvobitnog Haosa. Ona je simbol samog Stvaranja. I kao što suprotnost Redu nije neki drugi, pozitivan princip, već puki nedostatak Reda, njegova prosta negacija, suprotnost svetlosti je tama, koja je puko odsustvo svetlosti.

         Ali svetlost, koja je trajna i nepromenljiva, pripada sasvim drugom poretku od onog beskrajnih metamorfoza svega postojećeg: ona upućuje na svet Večnosti, Nepromenljivosti i Reda, nasuprot haosu htonskog. Identičnost „svetlosti koja blista s one strane neba“ i „one koja blista u grudima čoveka“, ukazuje na identičnost subjektivnog (čovek) i objektivnog pola stvarnosti (Bog), ljudskog i božanskog. Patrijarhalni čovek odbacuje krug nužnosti, krug neprestanog nastajanja i nestajanja, zarad onog što je iznad toga – zarad onog što je večno. Nasuprot njemu je htonski čovek koji nastaje iz (zemaljskog) praha u koga će se opet vratiti; on ne blista jer je odlika zemlje upravo neprovidnost, mutnost.

         Gde se, međutim, nalaze prava istorijska ishodišta dva oprečna svetonazora? Patrijarhalnu kulturu i religije u Evropu donose Indoevropljani a put njihovih migracija i osvajanja je put kojim se u staroj, matrijarhalnoj Evropi, šire vrednosti patrijarhalne kulture. Postepeno patrijarhat odnosi pobedu ali je ova borba i neizvesna i dugotrajna. Bahofen govori o smeni dva osnovna društvena uređenja, pri čemu patrijarhat smenjuje matrijarhat i hronološki mu usleđuje. Ustvari, ova borba nikad i nije završena, niti može biti završena. Širom evroazijskog kontinenta, stvaraju se, ne čisto patrijarhalna, već u manjoj ili većoj meri mešovita društva, koja istovremeno sadrže elemente i jednog i drugog, premda u njima patrijarhalne institucije postaju dominantne. Pobeda patrijarhata je ipak samo nestalna i privremena. Ona nikad i ne može biti potpuna, jer ideje matrijarhata počivaju na drugačijem tipu čoveka i sasvim karakterističnoj psihologiji. Istorijski posmatrano, patrijarhalne institucije vremenom slabe, u patrijarhalni poredak prodiru tuđi elementi, sve do tačke kad, kao u našem vremenu, više ne može biti reči o patrijarhalnom poretku u njegovom pravom i izvornom smislu. Principi matrijarhata ne samo što čitavo vreme nastavljaju da postoje, već matrijarhat, od momenta pobede patrijarhalnog principa, počinje sa borbom protiv drugačijeg i različitog sveta vrednosti, sve do željenog revanša i ponovne realizacije sopstvenog ideala. Tzv. „moderno doba“ je kruna tog procesa dugog hiljadama godina.

         Patrijarhalne vrednosti su, kako smo već rekli, eminentno indoevropske vrednosti. Njihove izraze nalazimo svuda tamo gde se pojavljuju indoevropske kulture i njihovi nosioci, u svim spomenicima duhovnosti, u religiji, kao i u samim društvenim institucijama (i izvorno nigde drugde sem u indoevropskim kulturama. Tamo gde se eminentno patrijarhalni sadržaji ipak pojavljuju u drugim i udaljenim kulturama možemo da pomišljamo na posredovane uticaje indoevropske tradicije).

Radost i melanholija

         Upravo u indoevropskoj (polarnoj, hiperborejskoj) tradiciji francuski ezoteričar i metafizičar Rene Genon hteo je da vidi Primordijalnu Tradiciju, koja postoji u svim vremenima i „koja je zaista nadljudskog porekla“. Ali u svojoj punoći ona postoji samo u prvom, Zlatnom dobu, (prvom od četiri regresivna ciklusa vremena), potom je izložena postepenoj i sve bržoj degradaciji. Vreme u Genonovoj koncepciji ima erozivan tok, usled čega ne postoji evolucija, već samo involucija i degradacija, neumitno i nezaustavljivo otpadanje od Principa. Njemu je izložen čovek ali i sve stvoreno – sve do kraja poslednjeg doba, u kome upravo živimo. Kraj četvrtog doba ujedno je i početak novog ciklusa vremena, novog Zlatnog doba, kada će se i sama Prvobitna Tradicija iznova pojaviti u svom integralnom obliku.

         Genonovo delo je upravo pokušaj da se razbijeni delovi i parčad te nekad jedinstvene Tradicije – rasuti u mitovima, verovanjima, religijskim i metafizičkim sistemima te tradicijama različitih i raznorodnih naroda – iznova okupe i spoje u svojoj celovitosti, u smislu drevnog principa: „širiti svetlost i okupljati rasuto“.

         Nažalost, možemo se samo složiti sa zaključkom Kalajića: Genonov pokušaj obnavljanja Primordijalne Tradicije u sušitini ostaje neubedljiv. Jer, ne samo što „Genonovoj mapi `Primordijalne Tradicije` nedostaju mnogi bitni spomenici indoevropskog kontinenta duhovnosti“, već je i „njegova vizija `Primordijalne Tradicije` bliža nekoj modernoj rekonstrukciji nego metafizičkoj stvarnosti“. Tako Genon sasvim proizvoljno u korpus tradicije uvrštava gnozu operativne masonerije, koja je često samo sinkretički skup raznorodnih pa i nespojivih elemenata najrazličitijih tradicija, što rezultira bolnim a najčešće i nesavladivim protivurečnostima u njegovom delu. Zato je konačni ishod Genonovog traganja samo „spekulativni proizvod koji odražava zalaske sunca duhovnih energija na poprištima nekad velikih duhovnih borbi, gde su ostale samo ruševine ruševina“ (Dragoš Kalajić: Uvod u delo Rene Genona). Na tim „poprištima“ nekad je vladala radost a trijumfovala duhovna virilnost; u Genonovom pokušaju rehabilitacije tradicije vlada beznadežna melanholija jer je taj pokušaj uspeo da okupi samo „ruševine“, ili „ruševine ruševina“, obasjane „lunarnom“ svetlošću a ne svetlošću sunca koja je svetlost samog solarnog principa reda.

         Ipak, neuspeh, ili samo polovični uspeh tog traganja, po našem mišljenju, ne dovodi u pitanje osnovanost same Genonove intuicije o postojanju „Primordijalne tradicije“. Uostalom, prema tradicionalističkoj doktrini, ona i može biti obnovljena u svom integralnom obliku jedino po okončanju „gvozdenog doba“. Ali, u terminima dualizma uranskog i htonskog, Genonova „rekonstrukcija“ odaje visok stepen zagađenja uranskih sadržaja htonskim, sve do gubitka same suštine: duhovne virilinosti. To je posledica Genonovog nastojanja da sve razlike i dualizme, sasvim proizvoljno i arbitrarno, svede na istu osnovu i isto ishodište, često i po cenu iskrivljavanja pa i falsifikovanja njihovog izvornog značenja i smisla.

Poredak i anarhija

         Jasno je da ta „greška“ proističe iz pretpostavke postojanja jedne i jedinstvene Tradicije, zajedničke čitavom čovečanstvu (premda Genon neprekidno sugeriše njeno hiperborejsko poreklo). Rezultat je jedna u biti statična i beživotna „konstrukcija“, koja potire i poriče svaki dualizam  Inače, upravo Genonova „Primordijalna tradicija“ sadrži brojne elemente i tragove učenja koja, svojom nesvodivošću na indoevropske obrasce, svedoče o postojanju bar još jednog, „antipodnog centra ili principa razvoja kultura i civilizacija“ (D. Kalajić). Činjenica da mi ne možemo pobliže odrediti njegovo ishodiše, ni geografski ni hronološki, ne opovrgava njegovo postojanje. Ali, kulture i civilizacije koje određujemo kao htonske obrazuju se i gravitiraju ka jugu evroazijskog kontinenta, kao ishodište uranske duhovnosti možemo označiti isključivo krajnji sever istog kontinenta.

        

         Istorijski posmatrano, ne postoje civilizacije koje možemo označiti kao čisto uranske – postoje jedino duhovni spomenici, duhovne manifestacije čisto uranskog, patrijarhalnog principa. Sve poznate kulture i civilizacije predstavljaju primere „koegzistencije“, mešanja, u većoj ili manjoj meri, ali najčešće otvorene borbe ova dva nesvodiva principa. Sfere duhovnog, te oblasti umetnosti i kulture takođe su poprišta njihove beskompromisne borbe. Ako se institucije patrijarhalnog društva postepeno ruše pod udarima revanša matrijarhata, iz tog bi ipak bilo pogrešno zaključiti da se i same manifestacije uranskog principa vremenom gase ili pojavljuju u manje čistim formama.

      

         Uranski princip Reda, koji ovde shvatamo kao metafizički i nadistorijski princip, sadržan je u samom Stvaranju, u Delu Tvorca. Nasuprot njemu je princip haosa, anarhije, ne-reda, koji ima za posledicu stalni porast entropije, koja je negacija Božjeg dela, negacija principa Reda, inherentnog Kosmosu. Opstajanje sveta zahteva neprekidno obuzdavanje sila haosa. Analogiju tome možemo naći u biološkom svetu, u kome opstaju veoma složene organske strukture, čije je postojanje upravo sam život, a čije nestajanje, prelazak iz stanja Reda u stanje ne-reda, označava smrt biološkog organizma. Ruski mislilac Konstantin Leontjev (u delu Vizantizam i slovenstvo), istu ideju produžava na društveni plan, uočavajući da gubitak složenosti društvenih struktura, njihovo uprošćavanje, koje neminovno vodi ka anarhiji i entropiji, zaista dovodi do smrti država i civilizacija.

         Istu ideju je moguće proširiti na čitav Kosmos, celokupnu Vasionu, koja takođe predstavlja izuzetno složenu i živu strukturu. Sama koncepcija je dualistička, budući da počiva na neprestanoj borbi i suprotstavljenosti dva principa, i na ravnoteži sila: prevladavanje bilo kog principa u potpunosti, nije samo nepoželjno, već i nemoguće: nemoguće, pre kraja vremena i sveta. Ovde se sasvim potvrđuje Gibsov zakon entropije: „U Gibsovom svemiru, najmanje verovatan je red, a najviše haos. Ali dok svemir teži da se rastoči, postoje delimično ostrva, čiji je cilj suprotan opštem cilju svemira, i gde se javlja ograničena i privremena težnja ka povećanju organizovanosti. Život nalazi svoj dom na jednom ovakvom ostrvu.“ (Norbert Viner, Kibernetika i društvo).

         Haos je prema svim kosmogonijama primordijalan, čin Stvaranja je unošenje Reda u prvobitni ne-red. To su tri koraka Višnua, koji „odmerava granice i Neba

i Zemlje“. Stvaranje ima za posledicu nastanak ostrva Reda sred i dalje postojećeg haosa, Reda koji ima tendenciju da se širi, i haosa, koji ima tendenciju da poništi Red, vraćajući svet u prvobitno stanje nediferenciranosti. Tako počinje velika kosmička drama, borba čije je poprište celokupni Univerzum pa i sam čovek i koja ni na koji način ne može da se okonča.

         Red koji ima za posledicu hijerarhiju i strukturu je životvoran, stanje haosa analogno je smrti. Ali potpuna pobeda principa Reda imala bi takođe za posledicu okončanje svakog pokreta, kraj borbe i kraj istorije. Njegov potpuni trijumf vodio bi u konačnom istom ishodu kao i pobeda haosa nad redom. Stoga uranska duhovnost podržava dualizam: cilj uranskog čoveka nije ni pobeda ni mir već upravo sama borba.

        Čovek i ovde zadržava svoju slobodu: on može da se prikloni bilo jednom, bilo drugom principu. Princip Reda, slično principu Svetlosti, jedan je od načina na koji se kroz stvoreno iskazuje princip Svetog. Istorija je takođe poprište ovog dualizma koji je apsolutan, jer se ne može okončati kompromisom kao ni potpunom pobedom bilo uranskog bilo htonskog principa.

      

         Taj dualizam se prenosi na najviše razine, i kao što postoji Svetlost koja je iznad svega stvorenog i vidljivog, postoji i Tama iznad tvarnog sveta. Ne postoji mogućnost njihovog pomirenja, sinteze ni jedinstva suprotnosti: ovaj dualizam se proteže kroz sve nivoe postojećeg.

         Istina, sakralizovan može biti ne samo princip Reda već i princip Haosa, ali upravo to je domen duhovnosti koju označavamo kao htonsku.

Utopija i antiutopija

         Kroz istoriju, dualizam uranskog i htonskog poprima vid dualizma matrijarhalnog i patrijarhalnog principa. Idealu patrijarhalnog poretka najviše se približavaju indoevropske zajednice, klasične civilizacije Grčke i Rima već predstavljaju mešoviti tip društva u kome još uvek dominiraju patrijarhalni sadržaji. Hrišćanstvo je eminentno htonski pokret i religija (praznik Vaskrsa je ustvari ritual plodnosti, sakralizacija plodnosti, što je u potpunosti strano uranskoj duhovnosti), ali zreli Srednji vek donosi svojevrsno „ispravljanje“ hrišćanstva u pravcu patrijarhalnih vrednosti, koje ipak nije uspelo da opovrgne duboko htonske korene ove religije. Kraj Srednjeg veka, s pojavom hilijazma i milenarizma, te početak renesanse, označavaju početak velikog povratka matrijarhalnih vrednosti čiju kulminaciju predstavlja upravo moderno doba. Ono zato živi u znaku utopija, koje inkarniraju iskonske sadržaje htonske psihe i njenih arhetipova. Utopija, čije je odredište „nigde“, oličava stalnu potrebu htonskog čoveka za metamorfozom, za promenom, koja je, po samoj definiciji, beskrajan „proces“. Uranski čovek nema potrebu za stalnom menom, za beskrajnim nastajanjem, budući da on nije nešto što beskrajno nastaje i menja se, jer jeste. On ima jedino obavezu da, uprkos spoljašnjim okolnostima, manifestuje sopstvene unutrašnje sadržaje, koji su principi svetlosti i reda. On ima i obavezu borbe za sopstvene vrednosti, uprkos okolnostima, koje su principijelno nepovoljne (i teže daljem pogoršavanju), ne pitajući se za njen ishod. Njegov cilj, ukratko, nije da pobedi u toj borbi, jer je u njoj pobeda nemoguća, već jedino da održava borbu koja ne može da evoluira jer je sama sebi cilj.

         U toj borbi, uranski čovek, bar od početka epohe hrišćanstva, nije podržan nikakvim institucijama; on je oslonjen isključivo na sebe samog. Razbijanjem porodice i njenog ekonomskog osnova tokom procesa industrijalizacije, (odnosno deruralizacije), on je bačen u same čeljusti modernog Levijatana, u urbane metropole, (kojim mnogo bolje odgovara ime nekropola), lišen i samog ogledala Reda, kakvo je pre predstavljala priroda, Stvoreni svet, (koji je delo samog Tvorca), u funkciji ogledala onog reda koji je unutrašnji sadržaj samog uranskog čoveka.

         Lišen potpora, spoljašnjih uporišta i društvenih institucija, stojeći sam nasuprot ljudi htonskih masa, koji su samo svojim spoljašnjim obličjem ljudi, uranski čovek se sada manifestuje u ekstremno čistoj formi, jer je za manifestaciju svetlosti neophodan upravo uslov okolnog mraka. Htonski čovek se izražava putem utopije čiji su sadržaji uvek „novi“ i beskrajno promenljivi; ali njihovi sadržaji se realizuju kroz istoriju (doduše, u sasvim različitom duhu od onog u kome su bile zamišljene: realizuju se njihovi skriveni sadržaji), bitno doprinoseći pogoršanju položaja uranskog čoveka, pa i čoveka uopšte, sve do tačke beznađa.

         Tokom XX veka, uranski čovek se izražava u jednoj umetničkoj formi čije je ime „antiutopija“ (koju nije moguće identifikovati sa negativnim utopijama, poput Hakslijeve ili Orvelove, koje ne izlaze van okvira vrednosti i horizonata htonske psihologije i forma mentis: domet njihove kritike utopije je zato krajnje skučen i ograničen, u znaku pokušaja da se realizovanje utopije zaustavi na izvesnoj, „srednjoj“ tački, na pouzdanoj udaljenosti od tačke katastrofe. Otuda su uranskom čoveku daleko bliže utopije od „negativnih utopija“, sa svojim pozivom svakom, pa i htonskom čoveku, da ide do samog kraja svojih mogućnosti.)  

         Kroz antiutopije se iskazuju eminentno uranske vrednosti, izoštrene do krajnosti, premda prividno na sebe preuzimaju jednu htonsku formu, formu utopije. Ali njena jedina uloga je ona vijatorna: uranski čovek se prividno usmerava ka utopijskoj budućnosti (opsesija budućim odlikuje upravo htonsku psihologiju), samo zato da bi sopstvene vrednosti izoštrio u sadašnjosti, na fonu pretpostavljene budućnosti koja je nužno gora od svakog danas i ovde. Silom tog kontrasta - odvajanjem od ionako loših uslova na koje je moderni čovek već navikao, ka još gorim - uranske vrednosti usamljenog čoveka naspurot htonskom demosu blistaju, kao što plamen jedne jedine sveće obasjava mrklu noć.

         Treba primetiti da je uranski princip u naše vreme već sveden na prostor grudi njenih poslednjih i osamljenih, i sve osamljenijih, branilaca. To je odnos male i sa svih strana opkoljene elite, unutar utvrđenih mesta, koje okružuje galama demosa i kojoj preti uništenje. Tu situaciju maestralno opisuju romani Ernsta Jingera: Heliopolis, Na mermernim liticama, te Miloša Crnjanskog: Roman o Londonu, Kod Hiperborejaca.

         Ali, kako beleži Jinger u svom pariskom dnevniku, (koji je vodio u okupiranom Parizu 42` i 43` godine, kao oficir nemačkih okupacionih trupa), ona počiva na posve realnom iskustvu, u konkretnom vremenu i prostoru, premda „takve situacije imaju i stranu koja je iznad vremena. Ovde, to je strana Prokonzulova, na kojoj je već bio Pilat. Sa strašnom jarošću demos traži od njega krv nevinog i kliče ubicama. A iz daljine preti grom imperatora kome se ukazuju božanske počasti. Tada je teško očuvati dostojanstvo...“ (Ernst Jinger: Pariski dnevnici).

         U oba slučaja, reč je o vrhunskim piscima antiutopija, u smislu Kalajićevog određenja, pored Hermana Hesea (Igra staklenih perli), D`Ormesona (Slava imperije), Ričarda Baha (Galeb Džonatan Livingston), Alevija (Istorija četiri godine)...  

Ideja Centra u doba katastrofe

         Linija razgraničenja koja deli utopije od antiutopija je linija koja odvaja polarne suprotnosti: svetlost od tame, red od nereda, nebo od zemlje i dobro od zla („dobro“ i „zlo“, međutim, ovde treba razumeti samo krajnje uslovno, jer ono što je za uranskog čoveka „dobro“, za htonskog predstavlja apsolutno zlo, i obrnuto. Uz jednu razliku: budući da je za uranskog čoveka „dobro sve što istrajava u svojoj biti“, za njega je čak i htonski čovek „dobro“, sve dok istrajava u onom što jeste). Zato su i „granični belezi“ koji odvajaju svetove utopije od sveta antiutopije belezi koje označavaju nepremostive, upravo ambisalne razlike i dihotomije. Te granice nije moguće niti poželjno prelaziti, savladati ni prevazići.

         Linija razvoja utopija otkriva postupnu ali sve bržu degradaciju htonskog čoveka, ka sve nižim stepenima bića, do nečeg što više ne može biti ni nazvano bićem: ta linija degradacije je parabola, koja vodi ka liniji tla a zatim i još niže od nje. Nasuprot tome, kroz svet antiutopija manifestuje se „integralni čovek“, čiji je ideal stvoren po najvišim uzorima tradicije. To je tip uranskog čoveka sposobnog da podjednako objedinjuje i puteve akcije i puteve kontemplacije, koji idealno odgovara uslovima „poslednjih vremena“ ili uslovima doba katastrofe. Ali ovde nije moguće govoriti o razvoju već samo o posebnoj manifestaciji jednog i jedinstvenog ljudskog tipa, koji postoji kroz sva vremena a čija je deviza: „ne: biti bez greha, već:  biti Bog. To je cilj.“ (Plotin: Eneade).

         Svetovi utopija, odnosno „vrednosti“ htonskog čoveka, nemaju Centar; njegov položaj je, po definiciji, „eks-centričan“, njegov život je „egzistencija“, doslovno: „izvan biti“. Nasuprot tome, uranska tradicija poseduje svoj (meta)istorijski i (meta)geografski Centar: to je Severni Pol, Hiperboreja. Činjenica da je on danas ugašen, da ne postoji (da ne postoji u pojavnom svetu), još ne znači i da je uranski čovek u modernom dobu zaista lišen Centra.

         Ali taj Centar ne može biti Agarta misli Rene Genona, jer je ideja materijalne bezbednosti Centra, skrivenog ispod površine zemlje, protivna uranskoj tradiciji, kao što to više ne može biti nijedna insitucija „spoljašnjeg sveta“ ni bilo koje „tajno društvo“.

         U ruševinama sveta patrijarhalnih institucija, u potpunom slomu svih struktura tradicionalne i patrijarhalne zajednice, uranski čovek spoznaje svoju suštinsku usamljenost. Ali upravo u noći te usamljenosti jasnije se otkriva njegov jedini istinski centar a to, u najdubljoj noći ljudskog, može biti samo ona „svetlost koja blista s one strane neba, s one strane svega, u najvišim svetovima, iza kojih nema viših“.

         I to je upravo ista ona „svetlost koja blista u čoveku“.

 Boris Nad