ČUDA I MIMO MITA
Boris Nad, u Srpskom Listu i Srpskom klubu uvek rado viđen i cenjen i kao čovek i kao pisac – stoga izgleda ne odviše omiljen drugde – u svom intervjuu sa Vukašinom Lutovcem, urednikom ‘‘tradicijskog’‘ sajta Tvrđava, otkrio je neke svoje poglede koji su me začudili.
Naime, Borisa poznajem još od izlaska moga romana Izgon, koji je potom često pominjao pri svakom našem susretu ovih bezmalo dve decenije. Njegovprvi roman, Gozbu pobednika, kao svoju prvu knjigu objavila je bibliotekaSrpskog lista, Soj, u okviru izdavačke kuće Žagor iz Beograda. Kao urednik edicije, na Borisovom rukopisu sam radio nekoliko meseci i on je, uz njegovu saglasnost i na obostrano zadovoljstvo, ‘‘izašao pred ljude’‘ kao delo trajne vrednosti.
Na njegovoj drugoj knjizi u okviru Soja, Nemi bogovi, nije bilo potrebno raditi – između prvobitne verzije Gozbe i nje Boris budući prešao golem spisateljski put. Takav napredak u zanatu je bar meni uvek potvrđivao izuzetan dar, i retku i dragocenu sposobnost zanemarivanja lične sujete (’‘gordosti’‘), uvažavanja dobronamernog saveta, i učenja na sopstvenom i tuđem iskustvu i greškama.
Boris Nad je naime istinski pisac – u srpskom višedecenijskom slučaju (’‘i šire’‘), čovek (diplomirani je veterinar) osvedočen ne samo kao nadobudni diplomac, magistar, ili doktorant filologije, odsek za ‘‘jugosvetsku’‘ ili srpsku književnost već kao moralno i misleće biće koje se trudi, i uspeva, da živi i tvori van stada, čopora, ili neke urote.
(Kako mu je stoga danas, dok upravo među takvima radi kao lektor jednog beogradskog dnevnog lista, mogu misliti.)
No ocene, sklonosti i naklonosti u književnosti, kao i drugde, odraz su ličnosti i o njima se ne raspravlja. Tvrditi, međutim, da Njegoš ne spada u organon najvišega što je srpski duh dao svetskoj kulturi čini mi se nepromišljenim, naročito uz njegovo stavljanje uz Dositeja.
Jer, uspevši da pročita Krležu, sa pravom ocenjenog neizuzetnim (osim Baladama Petrice Kerempuha spevanim na kajkavskom), obremenjen valjda i svojim zagrebačkim godinama, Boris je izgleda zaboravio da patos nije uvek znak loše umetnosti. Svojim zanosom, naime, Vladika Rade je mnogo bliži Tradiciji na koju se i on, uz mnoge mlađe ‘‘kalajićevce’‘ tako često poziva. Ushit, kao odraz čistote duha u naše vreme ironično nazivane ‘‘naivnošću’‘ jedna je od potpora ne samo srpske prastare (’‘narodne’‘) epike i Homera, već arijskog duha uopšte. Samo aristokrate – soj, plemići (’‘plemenici’‘) – mogu imati hrabrosti i otmenosti da se neskriveno, punog srca, detinje dive ne samo propisanome i opšteprihvaćenom.
Što se pak Tradicije (ili ‘‘Tradicije’‘) tiče, njoj je Dositej Obradović uistinu bliži, uz mnoge druge knjiške osobe – ovih ‘‘Poslednjih vremena’‘ sve prisutnije višetomnim delima, zapravo kompilacijama, netačno potpisanim njihovim imenima. Jer teško da su dela recimo Bele Hamvaša, Genona, Evole, pa i Kalajića njihovi lični proizvodi – pre svega, uzevši u obzir trajanje i ograničenja čovečijeg života, a kod Kalajića i njegovo obrazovanje i znanje. Nije slučajno naime da u Srba ne postoji nikakva tradicija Tajnih Znanja dostupnih samo Prosvetljenima ili Pozvanima.
Za razliku od i zapadnih i istočnih ezoteričara, jedine Tajne tvorcimaPredraga i Nenada, Banović Strahinje, Zidanja Skadra, Kosovskog ciklusa,Marka Kraljevića, te Vojvode Prijezde, Malog Radojice i Starine Novaka, bile su i ostale Višnji (’‘Višnu’‘ u Arja) Bog ‘‘koji nikom dužan ne ostaje’‘ i zagonetka pojedinca i zajednice pred iskušenjima koje ni najnoviji ratovi i ‘‘mirovi’‘ na ‘‘ovim prostorima’‘ nisu opovrgli, niti obespredmetili.
Tajna Znanja mimo travarenja i vidanja, viđenja i predskazanja Srbe nisu nikad zanimala – ne budući nikakva ‘‘tajna’‘ koliko Božiji darovi nedostupni većini. Koliko nam je poznato, našim precima nije padalo na pamet ni da prave tajna društva, recimo, sela koji su cele godine idući bosonogi pomagali domaćine pri obredima, na obostranom putu kroz čudesan, tolkinovski svet magične i herojske svakodnevice, Zapadnjacima poznate kao Tajna Balkana.
Ne moraju se stoga čitati Dimezilovi zapisi o Kavkazu, da bi se u legendama o Nartima, inače izvorno kavkaskim, sledio trag evroazijskog mita. Jer Oseti (Asi, Alani, Sarmati) su u te gudure došli u ranom srednjem veku, nekoliko hiljada godina pošto su se sa divovima nosili autohtoni Adige (Čerkezi), Čečeni (Vajnahi ili Nahi – ‘‘Naši’‘), Lezgi, Dargi, te Andi (Anti) i drugi istinski Avari (nama ‘‘Obri’‘ – Oni Iznad), i dalje nepoznati europejskoj erudiciji.
‘‘Ukronija’‘ Svetislava Bajića, Srđana Furtule i sve više mlađih ljudi kojima zbilja nije dovoljno neshvatljiva nije stoga slučajan neologizam, naročito na srpskom (?). Ni Asimovljevo stalno pominjanje Gospodara Instrumentalnosti (Lords of the Instrumentality) nije slučajno; taj njujorški Jevrejin (Isaac Asimov) je u ‘‘naučnu’‘ fantastiku samo pretočio ono što i dalje vlada uobraziljom svih podanika, ili hrlitelja, Moći.
Pojmom Divova, naime, objašnjava se Svet isključivo kroz demijurga – poput mesopotomskih, ni kavkaski mitovi ne poznaju Tvorca već samo Ustrojitelja (ili ustrojitelje). Da bi i to bilo podnošljivo, eto priče o njihovim Znanjima, ako ne već čestitosti. Divovi su naime zli, pokvareni i podli, nepotrebiti hrabrosti sa svoje neranjivosti, dugovečnosti ili besmrtnosti, kao i čojstva iz istih razloga.
‘‘Tradicija’‘ je stoga skaska a gotovo svi njeni protagonisti dezinformatori, agenti ili foliranti. Šta imamo mi, Srbi, da saznamo od Renea Genona, Francuza koji se sa jedva dvadesetak godina odrekao svoje nacije, evropejstva a naročito hrišćanstva, ne bi li postao egipatski derviš? Da su sufije nešto ‘‘znale’‘, zar bi agent ruske carske tajne policije, Georgije Gurđijev, poginuo u drugoj uzastopnoj saobraćajnoj nesreći izazvanoj sopstvenom, suludom vožnjom po francuskim drumovima? Da je bio mudar, zar bi taj kavkaski Grko-Jermenin, prezimena po turskom nazivu za Gruzine, kraj Pariza osnivao Institut za harmoničan razvoj čoveka za evropske buržuje, ruske izbeglice i ‘‘međunarodne’‘ zamlate? Ko još može verovati da je Bela Hamvaš kao čuvar gradilišta mogao napisati više desetina ‘‘svojih’‘ knjiga bez stalnog boravka u nekoj biblioteci – i na Zapadu veoma retkoj – sa unikatnim, bescenim delima neophodnim za njegovu ezoteriju?
Zar smo od Dragoša Kalajića, momka po protekciji primljenog na beogradsku likovnu akademiju pa odmah poslatog u Rim, mogli očekivati išta drugo do da bez navoda prenese reči Julijusa Evole koga je samo jedanput na nekoj žurci video, kao svoje, u Uporištu? Jer Evola je bio istinski mada pali italijanski plemić, a Kalajić sin komunističke komesarke na Univerzitetu u Beogradu, koji osim sa belim odelima u ormaru svoga oca, kraljevskog oficira, nije imao dodira sa ‘‘Tradicijom’‘ – da bi je kao monden sa beogradskog asvalta (ispod sata kod Jugoeksporta) ili rimskih turističkih atrakcija, krčmio po brozovskoj televiziji, kada se za najbezazlenije teze iz te knjige dobijao metak u potiljak, ili dugogodišnja robija.
Ima ih, znam, koji bi kazali da ni Kalajić, ni Evola, ni Genon ni Hamvaš kao ličnosti i pojedinci nisu bitni, već Istina, ali Nju još nije saopštavao niko Nje nedostojan – Ona ne budući zbir podataka, već Svetlost Sveta. Crna Lampa takvu još nije lučila, Crni bog se Njome nikad nije služio osim u porugu nama, naivnima.
Uz to, nevolja sa srpskom književnošću, bilo zvaničnom bili pravom, nije omeđena odrednicom ‘‘mladi’‘ ili ‘‘stari’‘ pisci i književnici, već istinski ili lažni, dobri ili loši, osrednji ili veliki.
Pojmove valja zato razjasniti: pisac je čovek koji, kako je i Boris primetio, ne može a da ne piše, pri tom budući najviše živ. Taj, naknadni, dodir sa Bogom ili Njegovim Protivnikom, ili sa Obojicom – nešto nedostupno pukim delatnicima jer oni tokom akcije nemaju prilike za retrospekciju – je, kako Boris opet primećuje, ono što je porodilo potrebu za Pesnikom, Guslarom, Pripovedačom – ali ne i za Tumačem, Komentatorom, ili mudroserom. Tri poslednje kategorije i još mnoge, neimenovane, pripadaju golemom plemenu Književnika (fariseja, po jevrejski).
Najsretniji je međutim spoj delatnika, a naročito junaka, sa volšebnikom reči u jednoj osobi, ali i najređi. Ti, najistinskiji pisci su naš uvid u Istinu, u njih je najmanje gluposti nastalih iz prepričavanja, loše pročitanog štiva, težnje za pisanim (virtuelnim) doživljajem, napričavanjem onog što se zadobija isključivo sobom ili svojim delima.
Takvi se prepoznaju na prvi pogled i njima se divi, ili zavidi, ali samo svojstvo junaka Božije priče o sebi (likova preimenovanih ili izmenjenih, ili ne) nije dovoljno za veliku književnost: Miloš Crnjanski nije veliki pisac jer je udovoljavao više sebi nego čitaocu. Njegov Roman o Londonubio bi mnogo veće čudo da se manje bavio interpunkcijom a više verovao muzici saopštenog. Muzika Sfera naime postoji i do Nje se ne dospeva stilom, već doživljajem. Evropska književnost nije slučajno pripovedačka, poezija isprva budući samo nosač narativa. Sa pričom međutim ima problema Andrić, laureat Nobelove nagrade koju je, valjda, neko iz SFRJ tada trebalo da dobije: veličinu doseže tek, recimo, pripovetkom Mustafa Madžar ali nijednim romanom. Spoj kazanog i značajnog izmiče mu i u knjizi koja je, kao bivšem robijašu, trebalo da mu je najbolja – Prokletu avlijumogao je napisati bilo ko pokušavajući da bude ‘‘literaran’‘.
Borisova tvrdnja, međutim, da je svrha književnosti isključivo u sebi samoj, kao svaki larpurlartizam nije do dendijevska. Iza nje, bojim se, stoji ironična distanca inteligenta koji nema smelosti da kaže zašto zaista piše. Jer, da je to puki ushit sobom i činom ne bi se ni on trudio da objavljuje; nije slučajno Norman Mejler u svojoj knjizi The Spooky Art(Ukleta umetnost) kazao da su pisci umnogome osujećeni tragaoci za Moći. Svaki javni čin naime jeste i politički – to su Drugovi iz naših ‘‘Službi’‘ znali otpočetka – te se od toga ne da braniti šalom i osmehom. Izlazak u javnost, među ljude, jeste u suštini, korida – zato je Španci toliko vole, gladni uvažavanja, i obožavanja, ljudi ‘‘s mudima’‘ (cojones).
Nažalost, u sećanju Borisovom koliko mom, srpska književnost od oktobra 1944. nadalje obilovala je ‘‘mudatima’‘ – mudrima mnogo manje, darovitima i pismenima najmanje. No pisaca među Srbima ima, mimo fabrikovanih (Dobrice Ćosića, Antonija Isakovića), izvikanih (Brane Šćepanovića, Mihiza, Milorada Pavića i pročih), odgajenih u retorti (Mike Pantića, Milisava Savića, Miroslava Josića Višnjića), puštenih s lanca (’‘Magičnog Ćire’‘, Marka Vidojkovića, Isidore Bjelice), ženski pismenih (Vesne Radusinović), naglašeno jevrejskih (Danila Kiša, Davida Albaharija, Gordane Kuić), i bezbroj drugih koji svi zajedno čine korpus osoba od pera (to jest, tastature) kakvog se, količinski, ne bi stideli ni Indusi, ili Kinezi.
Jer mimo pobrojanih, pa i Borisovih (složio bih se s njime jedino za Svetislava Pušonjića, knjigom Izvan njihovog domašaja takođe zastupljenog u Soju), tu su i stvaraoci koji bi, po kakvoći, krasili biblioteke i Zapada i Istoka kada bi se one otvorile naspram tema o Srbima koji nisu ni ružni, ni prljavi, ni zli: Srđan Volarević (ne Valjarević), autor Izveštaja iz zemlje lotofaga (Soj), Željko Pržulj, građevinski inženjer i borac iz sarajevskih Neđarića, pisac rata i mira, a nadasve Bosne kakve se i Andrić klonio da slika, Nebojša Jevrić, ukleti ratni reporter, Milosav Đalić, foknerovski (ali bolji od njega) pripovedač Pomoravlja, Andrej Jelić Mariokov, autor Molebnog venca, možda najjače knjige srpske poezije posle nekih Popinih, Aleksandar Ljubiša, dođoš u Beograd koji ga je romanomAvanti prevaranti ovekovečio bolje nego ijedan Momak iz Kraja, Radiša Dragićević sa svojom Samotinjom i Na drugoj obali pisanim južnosrbijanskim narečjem o condition humaine (ljudskom usudu), Milutin Mića Milovanović, čija je tetralogija Čuvari mitskog stada, Molitva za Oca Prohora, Crnina i ordenje, i Kraljevstvo ljubavi i zla, stotinama čitalaca ‘‘promenila svest’‘, Nebojša Vasović, kritičar lažnih srpskih književnih vrednosti i veličina, danas u Kanadi u izgnanstvu ni nalik Albaharijevom, pa drugi naš ‘‘Kanađanin’‘, Branimir Bubalo, prozaista kakvim bi se dičili i Amerikanci i Rusi, devedesetogodišnji Sava Janković, koji nas iz Amerike romanom Na prelomu podseća na veličinu, i strahotu građanskog rata preživljenog među zborašima, mladi Aleksandar Živković koji nas tim istim, smrtonosnim međusobicama vraća romanomNebo boje krvi, sluteći da one nisu okončane i da će se (nastavi li se ovakva segmentacija svesti i u literaturi), ponavljati do u nedogled, Negovan Rajić, čiji memoar Ka drugoj obali – zbogom Beograde današnjim ‘‘tinejdžerima’‘ predočava odlazak ‘‘preko Bare’‘ drugačiji od potrage za epicentrom ‘‘trenda’‘, odmahnuti Pavle Jovanović, pisac Knjige o sinovima, rođeni brat Biljane Jovanović koja je romanom Pada Avalasvojevremeno izazvala pozor kakvom se tihi Pavle nije mogao nadati, pa stariji Pušonjić, Vitomir, čuvar srpske Tradicije pesmama Đe ti je to Vrbovo (Soj), i još mnogi, nepomenuti i meni nepoznati mimo sve volje i napora da saznam za njih, naše pametare, pamtiše, naše prezrene ‘‘guslare’‘, liričare, pripovedače, ojkače, tužbalice, lelekače, spadala, šerete i naivčine, o kojima bi i moj dragi Boris i njegov intervjuista Lutovac mogli da porazmisle, pre nego svoje eventualno nepoznavanje uopšte u paušalnu ocenu.
Jer srpska književnost upravo vaskrsava i pred njihovim očima, nadodajući se na u zaborav gurnute Grigorija Božovića, Dragišu Vasića, Vladimira Vujića, nešto manje ‘‘teške’‘ Slavomira Nastasijevića, Dušana Baranina, pa blistavog Stanislava Vinavera, utuljenog Dušana Jaglikina… Što je između njih i nas podignuta gvozdena zavesa, ne bismo li svi počeli da izjednačujemo nepercepciju sa nepostojanjem, Plan je upravo Onih koji nas tlače opsenom da su Oni Divovi a mi ni Kavkasci – a kamoli Balkanci koji su sve Njih zajedno i iznedrili i izmislili.
Jer, kada je Evropom vladao led ovde se živelo, i pričalo i pevalo, da to dosad niko nije uspeo poništiti.
Momčilo Selić
KOMENTARI